Evroazijski put

Evroazijski put

субота, 05. новембар 2016.

ПОЈАМ ИМПЕРИЈЕ - Борис Над, трећи део

Рајх (царство) и велики простор према Карлу Шмиту
Карл Шмит је у превечерје Другог светског рата (1939. године) написао рад под насловом „Поредак великог простора у правима народа и забрана интервенције просторно туђих снага. Увод у појам рајх у правима народа“.
Рајх је царство (империја). Појам „великог простора“, како у уводу наглашава аутор, не означава квантитет, његову физичку величину, него његов историјски, културни, па и сакрални (унутрашњи) садржај. „Простор“ овде такође није апстрактан: то су конкретни физички предели (планине, равнице, шуме, пустиње, реке...) који обликују историјску средину битисања појединих народа или раса. Велики простор је за Шмита политичка заједница континенталних размера, утемељена у наслеђу и традицији. Његов носилац су народи који га настањују. Концепт „великог простора“ можемо изједначити са идејом империје (Das Reich, царство).
Шмитова концепџија „великог простора“ директно се супротставља идеји Једног света (One World) и „америчког столећа“. Један свет не може бити подељен на засебне ареале, будући да тежи једнообразности, униформности. Он је глобално тржиште и ништа више од тога. Треба подвући да су САД кроз Монроову доктрину, још у првим деценијама XIX века (године 1823.) дефинисале сопствени „велики простор“, под паролом „Америка Американцима“, да би потом, после Првог светског рата, од њега одустале и прешле на универзалистичку теорију планетарног хегемонизма, коме је циљ да на читав свет прошири либералну демократију.
Током седамдесет година СССР је био управо такав „велики простор“, који је практично спроводио забрану мешања страних сила на сопственој територији. Совјетски савез, треба то нагласити, има сва обележја овако схваћене империје. Данас сличне претензије показују Евроазијски савез или Народна Република Кина. Националне државе, чак и величине једне Француске или Италије, више нису у стању да очувају свој суверенитет. Оне су представљале политички оквир за прошли или претпрошли век, да би коначно постале анахроне. Отуда им се данас намеће императив интеграција, политичких, економских и војних, у целине континенталних размера, или статус колоније, империјске периферије. Европска унија је можда једна таква империјална структура у настајању. Међутим, уколико се не устроји као империја, за шта не показује вољу, она ће саму себе осудити на колонијални статус.

Benevolent empire. Постмодерни Рим
Треба приметити да Америка има све особине овако схваћене империје, било да одбија или прихвата такав статус. Као и свака империја из прошлости, Америка има и своју мисију: мисију свеопште либерализације и демократизације (по америчком обрасцу). Другим речима, њена мисија је универзалистичка: Америка тежи стварању једне униформне и либералне планете.
У складу са либералним политичким традицијама, она је дуго одбијала да саму себе означи као империју. Британски историчар Нил Фергусон је Америку назвао „империјом која саму себе негира“; помало парадоксално, „Сједињене Државе су империја у сваком смислу те речи, осим у једном, а то је да сама себе не препознаје као такву“.
То постаје разумљиво ако имамо у виду њено либерално наслеђе и политичку историју те земље. Америчка револуција је претходила Француској и делимично јој послужила као узор. Америка је у потпуности либерална и буржоаска творевина, која је свој идентитет дефинисала супротставаљајући се „тиранији“ – у почетку Британској империји, а затим и традиционалним европским монархијама, захтевајући не само да Америка припадне Американцима, већ се и на тај начин еманципујући од своје европске отаџбине.
У круговима америчких конзевративаца од пре неког времена све чешће се користи термин „benevolent empire“ („благонаклоне“ или „добре империје“, према изразу Роберта Кејгана). Моралност или беневолентност је особина која, наводно, америчку империју разликује од свих других у људској историји: „империја добра“ би требало да представља сушту супротност „империји зла“ (СССР-у у доба Регана). У очима америчких неоконзервативаца, она најзад прераста у „постмодерни Рим“, као средиште света ка коме воде сви путеви, уколико у таквом свету уопште може постојати некакав центар.