Evroazijski put

Evroazijski put

уторак, 01. децембар 2015.

Отворена поглавља - ето нама радости

Ових дана сведоци смо "еуфорије" која долази из чиновничких и парадржавних кругова (то су они различити "центри" за ово или оно) поводом тога што су најзад отворена нека поглавља у "претприступним преговорима" за пријем у ЕУ. О рогобатности овог израза говори нам и то што нам се приликом куцања у интернет претраживачу нуди прво језичка дилема да ли се каже претприступни или предприступни (да ли је вибер или вајбер).
Као "велики успех" наше власти, која сама за своју политику каже да је "мудра" (јадан је онај ко сам себе хвали), видимо како се наша сарадња са одметнутим делом наше земље, који себе зове "Kosova", неће проверавати тромесечно него шестомесечно, и неће се полагати рачуни МУП-у "Kosova"-е, него Еулексу. При томе је сасвим умесно питати шта ће се догодити ако Еулекс реши да своја овлашћена пренесе "новој држави", како је то већ радио Умник. Шта ће остати од ове "велике победе". Или је можда за статус исте боље питати "Уставни суд Косова"!?
Но, не би било згорег подсетити се како је до сада ишао тај процес "преговора", пре него су отворена два од 35 поглавља, како бисмо онда извукли закључак колико нам то стотина година недостаје до пријема у јевропејски рај. Као извор користићемо најзваничнији могући: Википедију.
Приступање Србије Европској унији је процес у којем Република Србија настоји да приступи Европској унији, као пуноправна чланица. Србија је званично поднела захтев за чланство у Европској унији 22. децембра 2009. године. Упркос препрекама у области политике, дана 7. децембра 2009. године Европска унија је деблокирала трговинске споразуме са Србијом, а 19. децембра исте године шенгенске земље одобриле су визну либерализацију за грађане Србије. Влада Србије је поставила за циљ приступање ЕУ у 2014. години, према плану Агенда 2014, тадашњег грчког премијера Јоргоса Папандреуа. Потпредседник Европске комисије Жак Баро подржавао је ову иницијативу, очекујући улазак Србије у ЕУ у наредних 5 до 7 година након подношења формалног захтева за приступање. Након засталих преговора са Србијом, Европска унија у октобру 2010. године кренула је у преговоре о придруживању. Дана 7. новембра 2007. године, парафиран је Споразум о стабилизацији и придруживању између Европске уније и Србије, односно, две стране су се сложиле о коначној верзији текста која би требало да се подвргне малим изменама или да остане непромењен, што је потез који је претходио формалном потписивању. Споразум су парафирали потпредседник Владе Србије Божидар Ђелић и комесар за проширење ЕУ Оли Рен, а церемонији је присуствовао и председник Србије Борис Тадић. То потписивање је било прекретница у преговорима за приступање Србије и спроведено је пошто је је главна тужитељка за ратне злочине Карле дел Понте известила ЕУ да Србија правилно поштује одлуке суда, али додала је да Ратко Младић мора бити у Хагу пре него што споразум буде званично потписан. Младић је потом ухапшен 26. маја 2011. године, и потом изручен Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију на суђење. Дана 20. јула 2011. године ухапшен је Горан Хаџић, последњи хашки бегунац. Свих 27 министара иностраних послова ЕУ дана 28. фебруара 2012. године гласало је за предлог статуса, а резултат је био 26 гласова за и 1 глас против. Румунија је гласала против, јер је желела да се закључи положај влашке мањине. Када је уклоњена и последња препрека на путу ка одобравању кандидатуре, пошто је Румунија била задовољна јер је са Србијом усагласила записник о мањинама, Србија је добила статус кандидата 1. марта.
 
Не замерамо ако је читалац само прелетео преко овог досадног пасуса, па ћемо подсетити само на временски оквир. Године у којима су давана европска обећања или чињени "кораци" су 2007, 2009, 2010, 2014. - да би нам крајем 2015. коначно решили отварање једног или два поглавља. Године у којима смо условљавани, што се тиче одрицања од националног суверенитета у области судске власти и елементарног осећаја за правду су 2011. и 2012. При чему се 2012. година помиње и као година у којој је једна не много битна чланица ЕУ поставила услов што се тиче права "њене" националне мањине, дакле опет суверенитета Републике Србије, и од тог услова није одустала док није била задовољна.
Треба имати у виду да је Википедија веома конзервативан медиј, што ће рећи да ће објавити само оно што је званично, па тако не можемо очекивати да ту будемо информисани о закулисним или чак директним притисцима на Србију, од којих они најопаснији и не долазе од ЕУ-бирократије, већ од утицајних земаља као што је Немачка. Свеједно, ни то није оправдање да се у уводном пасусу Косово и не помиње, док се у целом тексту помиње само два пута, и то веома неодређено.
У оваквим текстовима не можемо видети "европске наде" које се код нас шире практично од промене власти пучем 2000-те, при чему су као године унилажења Србије у ЕУ помињане 2004, 2007, 2012. и 2014. Некако је било очекивано да се "хоризонт очекивања" поставља за четири године од двања таквих оптимистичких изјава, таман за мандата избора проевропске владе, за коју управо треба гласати. И све то да би петнаест година касније била отворена два (од 35 поглавља). Лако је извести рачуницу - ако је за отварање 1/18 од свих поглавља потребно 15 година, онда је за цео процес неопходно да прође 270 година - и то ако не рачунамо затварање тих поглавља, јер оно што се отвори ваља и затворити, вазда је било тако...
Такође у оваквим текстовима (као што је овај из Википедије) не можемо видети не само условљавања која долазе од земаља као што је Немачка, него и "изнутра" од домаћих европејаца с дна каце. Њихове реченице је лако препознати по томе што почињу са "Ако желимо у ЕУ..." а завршавају се са условима које нису испуниле ни неке земље чланице ЕУ, чак и оне не тако давно примљене. Подсетимо да у неким земљама чланицама ЕУ геј парада није одржана, док је Кипар примљен са стањем замрзунтог конфликта (што ниједној власти у Србији није дозвољено ни да помене као најрационалнију опцију тренутног односа према Косову и Метохији).
Објаснимо још зашто смо реч еуфорија ставили под наводнике. Међу обичним народом у Србији све те "европске интеграције", "претприступни преговори" и "отварање поглавља" више не заслужују ни подсмех, а требало би да заслуже и подсмех и много горе од тога. Није више проблем некакав еуроентузијазам било кога изван власти, него је проблем апатија народа према било ком решењу изван ЕУ, рецимо према Евроазијској унији. Сасвим је могуће да је "пројектовано" тако да буде "у овој фази", да правим центрима одлучивања некаква про-ЕУ-НАТО еуфорија није ни потребна, доста је да народ не таласа, или ако таласа да то буде потпуно неефикасно, да се не одрази на изборне резултате или недајбоже промену геополитичког усмерења Србије.
Одсуство праве еуфорије видимо и у вишим ешалонима власти, као да су и они свесни да је народ сит "европске шаргарепе". Они, јадни, и не стижу да се поштено обрадују, пошто су заузети спиновањима јавног мњења, скретањем пажње са стварних резултата ове власти и дизањима тензије око тема које стварно не желимо коментарисати, јер коментар не заслужују.
Слика је са блога Гето Србија.
 



Нема коментара:

Постави коментар