Evroazijski put

Evroazijski put

понедељак, 16. новембар 2015.

Нови примери националног мазохизма

Евроазијски пут указује на нове примере националног мазохизма, које можемо видети ових дана. Један од примера свакако се односи на однос власти према Косову и Метохији. Док је власт почела да громогласно слави (мада је на самом врху речено да се не слави - ?!) одбијање пријема самопроглашене "Kosova" у Унеско, овај у међународном и правном поретку Србије непостојећи ентитет "добија" фамозни ССП. Подсећамо да је "добијање" истог споразума у Србији громогласно прослављано, па има ли онда припадник одметнуте шиптарске елите такође сада право на славље!?  Припадници те елите имају развијени смисао за геополитичку реалност, па пошто је "прескочена степеница на европском путу", а знају да нове степенике неће скоро прећи, они одмах поништавају и онај смоквин лист који је властима у Србији омогућио да се покрију - договорено формирање Заједнице српских општина на КиМ. Прети се чак хапшењем Србима који се понашају "неуставно" ("устав" је њихов, самопроглашени). На све то ЕУ реагује млако, а да се не лажемо тако реагује и наша власт. Исправне примедбе на двоструке стандарде ЕУ ништа не значе, јер власт и даље говори како за нас та бирократска заједница нема алтернативу. Режим у Србији можда и не мора да се брине, јер добио је нови смоквин лист - "Kosova" још две године неће бити у Унеско.
Било би претерано рећи како је пораз "Kosova" само fals flag операција, како је небитан. Овим је свакако ударен шамар сецесионистима, односно видели су да у данашњем свету (јер срећом се не пита само режим у Србији) не иде све тако лако. Но, нема никаквог смисла правити се  да је све тиме завршено, јер пред нама су још многе битке. При чему не можемо знати на какве је све уступке актуелна власт над Србима спремна. Приметимо да су западни медији неулазак "Kosova" у Унеско коментарисали као победу Русије, и да је можда само то разлог за театралну скромност домаћег шефа параде - за његово "одбијање да слави".
 
 
Други пример на који указујемо је театар апсурда око режираног исказивања саосећања са жртвама терористичког напада у Паризу, и само над жртвама тог напада, иако је више људи страдало од руке терориста на Блиском истоку, ако не само тог петка 13. новембра, онда сигурно у току протекле недеље. При томе Евроазијски пут не жели да коментарише како се појединци односе према овој, или било којој другој, трагедији - јер на то појединац има неотуђиво право. Такође, не позивамо на било какво "али" у осуди тероризма у обраћању државних органа или изјавама људи који су на власти у Србији. Ако некакво "али" постоји у изјавама људи који су, као родољубиво опредељени Срби, далеко од било какве власти, ми то не желимо коментарисати, јер рекосмо да је неотуђиво право појединца да жали или не жали.
Како је онда власт требало да се постави? То нам је најбоље показао председник Сирије Башар ал Асад, који је изражавајући саучешће истакао да је Сирија жртва тероризма већ годинама. Како је Србија такође била жртва тероризма 1998. и 1999, а и касније на привремено окупираним територијама где су одговорност преузеле западне државе (укључујући и Француску), како је тај тероризма барем делимично инспирисан исламизмом, како и даље вахабије прете Републици Српској и Србији у Рашкој области, а посебно зато што је и Француска ефективно НАТО агресијом подржала тај тероризам - Србија је имала свако право да укаже како је и сама жртва. При томе није било потребно експлицитно истицати француску одговорност, само рећи да је тероризам и нама претио, да нам и даље прети, иако то западни политичари и медији не виде тако. Нико не треба да се згражава над оваквим "опортунизмом", јер он је у међународним односима константа. А не можемо га замерити ни Башару ал Асаду.
За крај, не можемо а да не приметимо како са становишта рационално схваћеног националног интереса оваква мазохистичка политика која се у Србији води - не пије воду! Подсетимо да ирационално понашање никако не може бити европска вредност, па ни у складу са филозофијом Макса Вебера која је омиљено штиво у рукама људи домаћег режима. Управо је Европа колевка савремене националне државе, па што би национални интерес био анатемисан у име исте?!? При свему томе, не желимо улазити у то да ли су појединци на власти рационално или ирационално схватили своје личне интересе - било да је реч о томе како мисле да ће дуже остати на власти ако се некоме додворе, да имају комплексе због својих ранији дела, како их је страх за власт ако воде другачију политику, или можда да нису нечим уцењени. То ће нам, можда, рећи историја, а сада је битно престати са ирационално мазохистичком политиком која се води у Србији.


петак, 06. новембар 2015.

Извештај са трибине ''ЗА ОЧУВАЊЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ У ПРЕАМБУЛИ УСТАВА СРБИЈЕ''

 

 

  Удружење ''Евроазијски пут'' организовало је прву јавну расправу на тему ''ЗА ОЧУВАЊЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ У ПРЕАМБУЛИ УСТАВА СРБИЈЕ'' на којој је указано на намеру актуелног режима да уставним променама уклони свако помињање Косова и Метохије из највишег државног акта и тиме учини још један корак у правцу признања независности јужне српске покрајине. Трибина је одржана у понедељак, 26. октобра, са почетком у 19 часова, у Малој сали Дома културе Студентски град.

Говорили су:

академик проф. др. Коста Чавошки - редовни професор Правног факултета у Београду у пензији, дописни члан САНУ и члан Сената Републике Српске

проф. др. Слободан Антонић - редовни професор Филозофског факултета у Београду, сарадник
Нове српске политичке мисли


Милица Ђурђевић - портпарол Српског сабора
Заветници

адвокат Марко Пушица - члан председништва Српског покрета
Двери

Сибин Вукадиновић - портпарол
Евроазијског пута

Расправу је отворио портпарол Удружења ''Евроазијски пут'' Сибин Вукадиновић, који је подсетио на прекршена изборна обећања Српске напредне странке. Вучић је обећао да ће поништити све неуставне споразуме које је Борко Стефановић закључио током преговора са Приштином. Уместо тог прекршеног изборног обећања, режим је отишао корак даље у попуштању тзв. држави Косово потписивањем Бриселског споразума, а сада се припрема за избацивање КиМ из преамбуле Устава. Портпарол Евроазијског пута је завршио своје излагање указавши на то да је у току образовање нове политиче елите, састављене од младих људи које имамо прилику да чујемо вечерас испред Српског покрета Двери и Српског сабора Заветници, али и из других родољубивих организација. ''Та елита ће збацити ову владајућу псеудоелиту и отерати је тамо где јој је место - на ђубриште историје'', закључио је Вукадиновић.

Академик Коста Чавошки назвао је Вучићеву велеиздају земље ''повратничком'', будући да се криминални акти владајуће гарнитуре вишеструко понављају. Са правне стране, објашњава Чавошки, нарушавање територијалног интегритета Србије је кривично дело, и за ово (не)дело власт треба да одговара. Чавошки је изразио бојазан да ће ЕУ дозволити да Србија уђе у ову организацију истовремено са самопроглашеном републиком Косово, или чак после ње, што имплицира следећу могућност: да ова терористичка творевина, у тренутку ратификације договора између Србије и ЕУ, поставља услове Србији. Какве? Рецимо, самопроглашена република Косово може тражити од Србије Прешевску долину, иначе неће дозволити да Србија уђе у ЕУ.

У вези промене Устава, изјаснио се проф. др. Слободан Антонић, треба заузети конзервативну позицију. Устав не треба мењати јер има сувише непознаница, сувише ''опасних места''. Познато је да на измени Устава раде нестручна лица, а шеф Акционог тима за уставне реформе Зоран Бабић није чак ни правник.

 

На ову чињеницу указао је и Марко Пушица, скренувши пажњу да нови Устав Србије пишу и странци. Све закулисне радње везане за уставне реформе Пушица је дефинисао као ''политичку мимикрију''. Устав се мења на мала врата, не постоји јавна расправа, па јавност није довољно обавештена шта се заиста догађа. То што нам странци пишу Устав заиста је скандалозно, и Српски покрет Двери сматра да грађани треба да поставе питање: из који земаља ће доћи ти странци? Сигурно не из пријатељских земаља. Какав ће онда бити Устав који нам они буду писали? Пушица је такође скренуо пажњу да се измена Устава обавља под маском реформе система, што је још један од облика ''политичке мимикрије''.

Портпарол Заветника Милица Ђурђевић подсетила је присутне на погубну политику преговора између Београда и Приштине под окриљем ЕУ и подсетила на неопходност одбране српског суверенитета на подручју КиМ и враћања питања јужне српске покрајине под окриље УН и у оквире државног Устава Србије. ''Бриселски споразум је чин велеиздаје, а велеиздаја је дело који не застарева. Сви они који су одговорни за потписивање противуставног споразума ће кривично одговарати'', истакла је она.

''Евроазијски пут'' се захваљује свим учесницима јавне расправе, домаћину трибине Милошу Кнежевићу и публици која је дошла у великом броју.

 

------------------------------------------------------------------------------------------------------

На следећим страницама можете погледати говоре свих учесника:

 

Говор академика Косте Чавошког: https://www.youtube.com/watch?v=HhbAGDh0kx0

Говор академика Слободана Антонића: https://www.youtube.com/watch?v=yJ_ueruniZE

Говор Марка Пушице: https://www.youtube.com/watch?v=D6BJxROX00o

Говор Милице Ђурђевић: https://www.youtube.com/watch?v=1xP52CkxvBY&feature=youtu.be

Говор Сибина Вукадиновића: https://www.youtube.com/watch?v=lbqFkSzb4D4

 

 
 

недеља, 01. новембар 2015.

А када стигну у Немачку...

 

 

  Стигну емигранти коначно до Немачке... Ево шта се дешава када уђу у „земљу снова“ (не због посла, већ због социјалне помоћи), због које су препешачили толике километре. Извештај је писан у Триру, универзитетском граду на реци Мозел.

  Када емигранти стигну на станицу, чека их представник неке од бројних невладиних организација. Увек на услузи и увек са осмехом, НВО-вац им објашњава где да иду, кога да контактирају или, евентуално, како да наставе пут. Једнако пријатељски се понашају службеници на станици, очигледно по инструкцијама надређеног  (емигранти се понекад жале не „урокљиве очи“ локалаца па овакве жалбе ваља избећи). Нешто пре мог доласка у Трир, емигрантима је приређена добродошлица организована од стране разних „зелених“, „црвених“  и оних у дугиним бојама. Али о њима, нешто касније...

Као и у осталим местима у Европи, у Триру је за емигранте задужен Каритас (Caritas). Каритас је, за оне које не знају, католичка организација која оперише у 200 земаља, и обухвата 160 под-организација. Годишње троши, како се наводи, 4,193,491 ЕУР у хуманитарне сврхе. У Немачкој за ову организацију ради 500 000 људи, исто толико локалних волонтера (плус 70 интернационалних). Сад, зашто је једној католичкој организацији толико стало да увезе муслиманске емигранте у Европу, и чији је заправо поменути капитал, тема је за размишљање... Са Каритасом сарађује и свештенство трирске бискупије, иначе, најстарије у Немачкој. Ништа мање „хумани“ нису ни Малтешки витезови (JUH) који свакако имају средства за овакав тип активности.


Лого Каритаса и бискуп Штефан Акерман

 

Емигранти су смештени у неком од избегличких центара, од којих је главни у Триру, а има их и у околним местима (нпр. Концу где просторије са Каритасом дели извесно турско удружење) . Пријем емигранта строго је организован и свака нација има свој термин пријема. Додела социјалне помоћи такође је организована (по данима) па се нпр. лекови и медицинска помоћ добијају уторком. Услови живота нису на нивоу, али бар ником не мањка преноћиште, оброк и (најважније) вај-фај. Да се не лажемо, емигранти су само средство за остварење нечијих мрачних циљева, па ником није ни битно што 20-ак људи спава у истој просторији. Пријем емиграната приказан је на следећој слици:

 

 

Обезбеђење се бира из редова самих емиграната али делује да за обезбеђењем нема ни потребе. Овде је једини проблем досада против које се емигранти боре шетњом по Триру. Крећу се у групама, чешће комуницирајући са родбином преко скупих телефона, него што коминуцирају међусобно. Веома су бучни, чак и за наше „јужњачке“ уши. Заиста саосећам са Немцима који све то подносе стоички, у име политичке коректности.

Изненађује  став и понашање емиграната, који показује да већина њих не спада у „угрожене“, „прогнане“ „ратом-истраумиране“ и сл. То је став особа које су управо дошле на место које им по праву припада, које је више њихово него локалног становништва. По правима и бенефицијама које имају, то заиста јесте случај.

А шта све добијају емигранти осим подмиривања основних животних потреба? Бесплатно лечење за које је задужено стручно особље, бесплатни лекови се подразумевају. За „ратом-истраумиране“  ту  су услуге психолога. Бесплатни курсеви језика, зарад убрзавање интеграције емиграната у друштво. Уколико је емигрант спортиста, своје тренинге може да настави у Немачкој. Даље, наставак студирања уколко је прекинут, или упис на студије ако емигрант покаже интересовање за тим. Примедба: потписница ових редова познаје људе који су потрошили силан новац за усавршавање у иностранству, а неки су се враћали јер нису имали средстава за наставак студија. Класичан пример да нема правде у космосу.

 

Листа бенефиција је подужа, али наравно, муслимански емигранти морају да буду једнаки свима, чак и једнакији од других. Нпр. од припадника европске емиграције, очајника који траже посао у Немачкој, студената из иностранства који се муче да нађу стан за изнајмљивање... Нас, који смо дошли из Србије да посетимо најстарији немачки град, дочекао је нимало топао пријем.

На слици је главна железничка станица Трира, која нам је по доласку у град била једино могуће преноћиште. Речено нам је да за нас нема довољно места у хостеу,, што се испоставило као нетачно. Иста лаж је сервирана пару грчких студената. За разлику од нас, емигранти нису имали прилику да виде како игледа унутрашњост „Hbf“-а ноћу. Сви су збринути у емигрантском центру или у бројним угоститељским објектима.

 

Баба Мразица и санке с поклонима

 

После неколико дана у Триру схватили смо да немачка Баба Мразица некој деци дели поклоне док другу децу сматра неваљалом. На слици доле је, додуше, Меркелова као Мајка Тереза, али питање је дана кад ће да се појави њена представа с ореолом.


Дакле, све што за нас обичне смртнике представља неизмеран луксуз, емигрантима је дато, поклоњено. Ми, несрећно рођени као Европљани, не-муслиманске вероисповести, ничим угрожени и без мин. троје деце, понекад нисмо могли да нађемо ни место у хостелу. Када емигрант дође, место се створи само, што вероватно има неке везе са симболом Каритаса на зиду рецепције. Док нама са Балкана прете депортацијом уколико тражимо азил, онемогућују нам да радимо јер немамо „папире“, окарактерисани смо као варвари, пардон људождери , како је приметио Путин... емигрантима уопште није тако лоше. Неко би ово могао назвати правим расизмом, верском нетолеранцијом, славенофобијом и сл. Али, који би се само званични медиј или НВО бавили оваквим појавама у „земљи снова“?

 

Помоћ и бенефиције које емигрант добија од Немачке зависе од некаквог статуса емиграната, рекла бих, КОРИСТИ коју од емигранта имају спроводиоци плана „Хаос у Европи“. Тако, за разлику од оних који се смештају у кампове, неки емигранти имају повлашћен статус. Они који бораве у хотелу/хостелу спадају у ту групу, и њима се додељује „локалац-волонтер“ гратис. Ово је најчешће женска особа која провера да ли је са емигрантима све у реду, да ли имају све шта им треба и сл. Понекад у посету дође и неко из „претходнице“. Обично је то мушкарац, који долази из исте земље као и емигранти  (нпр. новопридошлим Авганистанцима који су са нама били у хостелу, послат је један „њихов“. Са све храном, књигама за учење немачког и документацијом. Интересантно је да је у истом хостелу, поред њих и Сиријаца било и пар Албанаца, вероватно угрожених ратом из даљине.)

„Претходница“ већ помало говори немачки, дуже је у земљи, и као таква помаже „новој тури“ у интеграцији. Све је савршено организовано, као да се дешава у Немачкој а финансира... ко? Делимично остале европске земље које не желе да саме имају посла са емигрантима. Делимично, ђаво лично...

 

Хумана омладина и НВО

 

  Поред оних којима је то посао, емигрантима се највише бави омладина, будућност „радосне Европе“.  А где су млади, ту су и невладине организације. На пример:  АСТА (марксисти), Антифа (која се наводно бори против нацизма), ЛГБТ лоби, феминисткиње, и разна студентска удружења. Ту је такође странка „зеленихили Bündnis/Die Grünen, која сарађује са горепоменутим и чији промотивни материјал видите на слици. Учествују и левичари тј. Die Linke.

Волонтирање кроз рад са емигрантима се топло препоручује младима, при чему се наглашавају добре/корисне стране овакве врсте активности. Радећи са емигрантима они нпр. могу да усавршавају своје образовање, уче страни језик бесплатно, замене одлазак на праксу волонтерским радом и сл. Лично сматрам да се добар број младих на овај начин припрема да у будућности ради за неку НВО, или да гради политичку каријеру у некој од споменутих странака. На следећим страницама можете прочитати како студенти могу да се укључе у волонтерски рад: http://www.willkommens-netz.de/, http://refugees-trier.de/hilfe/, http://rlc-trier.de/?page_id=25  Клиника SRLC, до које води последњи линк, такође је католичка. Ово нас поново враћа на почетак, па видимо да се у Немачкој заправо игра неко вражје коло чији је коловођа финансијер Каритаса, невладиних и других организација..

 „Хуманост“ се, дакле, може и исплатити. На „Хаосу у Европи“ прифитирају многи („одбор за дочек“, „претходница“, медицински радници, свештена лица, власници хостела/хотела). Зашто онда ни млади не би добили део тог колача? Неки од њих чак и верују у оно што раде.. Под утицајем медија они су хипнотисани терминима „култура добродошлице“, „отворено друштво“, „хуманизам“, „солидарност са угроженима“  и сл. Због тога им пароле постају „Ниједан човек није илегалан“, „Европа без граница“, „Трир за све“, итд.

 Чињеница је да ова омладина заправо не виде или не желе да виде реалност која, за разлику од „напаћених емиграната“ истински грца у агонији поред њих . Јер шта је са оним Другим, непознатим, који стоје на маргинама, изван шаховских поља Велике игре? Јефтиној европској радној снази, бескућницима који живе од рециклаже флаша и осталима којима је можда потребна помоћ Баба Мразице Меркел.

 

 

Без обзира на то да ли је у питању омладина, добростојећа католичка средња класа или обична модерна породица, сви су изложени истом третману. Свима њима се пуне главе причама о милосрђу, саосећању, хуманизму и поменутој култури добродошлице. Јасно је да Немци у одређеној мери имају и грижу савести због тога што добро живе  (поред великих плата они могу да купе све на распродајама, а храна је тамо јефтинија него код нас). Другим речима, Немци су збуњени си слуђени, прихватају све здраво за готово, не примећујући да је у њихов шарени, весели и хуманистички Холивуд стигло“ смутно време“.

 Да ли је онда ико у Немачкој свестан шта се догађа иза кулиса?

 

 „Ми смо народ“*

 Насупрот већини Немаца који (бар у јавности) подржавају емигрантску политику Меркелове, стоји мали број противника. Односно, оних који се усуђују да буду „политички некоректни“. Поред Пегиде ту је и АФД или Алтернатива за Немачку. У Триру се грађанско незадовољство емигрантском политиком испољава под вођством НПД, кога води Сафет Бабић. Присталице НПД-а изашле су на улице почетком августа, али је истог дана организован и контрамитинг. Скуп НПД-а окарактерисан је, гле чуда, као нео-нацистички.

 


Млада мајка са паролом "Спречимо смрт народа"
 

Противника емигрантске политике, дакле, још увек нема довољно да би могли да постану битан политички фактор. Иза поборника „хуманизма“ стоји велика пропагандна машинерија, огромна финансијска подршка и стручњаци психологије. НПД-овци и остали једноставно немају довољно новца да организују масовне трибине, презентације, хепенинге... нити довољно људства да се баве активизмом. Остаје да видимо шта ће се десити кад број емиграната превазиђе капацитете Немачке, и кад народно незадовољство постане интензивније. Хоће ли се опет у Немачкој свести пробудити вук Фенриз из германске митологије, звер хаоса која је већ једном покидала ланце самоконтроле и презрела правила узорног  понашања?

*парола ПЕГИДЕ

 
 

                                  Весна Какашевски, председница „Евроазијског пута“