Evroazijski put

Evroazijski put

уторак, 13. октобар 2015.

Евроазија и Традиција у домаћем издаваштву

 

Уводна беседа

 

Да бисмо разговарали о Евроазији и Традицији у домаћем издаваштву, односно о издањима објављеним на српском језику, морамо прво кратко дефинисати оба појма. Сам поглед на карту света говори нам да Европа и Азија нису баш уобичајени континенти, односно да је њихова "граница" (Урал се обично узима као такав) спорна. Први евроазијци су уочили да нема ни јасне културолошке границе између две области. Отвара се питање како онда Евроазију можемо дефинисати - као "нешто између" Европе и Азије "у ужем смислу", нешто што није ниједан од та два континента, или као јединствени континент који обухвата и Европу и Азију, са тим "између" (практично Русијом и околним земљама) у свом центру. Евроазија је досад посматрана на оба наведена начина.

Евроазијство као покрет настаје и обнавља се у Русији у временима преиспитивања, после Октобарске револуције и после распада СССР, двадесетих и деведесетих година прошлог века. Реално гледано, Срби се нису много преиспитивали двадесетих година (осим уметничких кругова), а требало је. Деведесетих година код нас јесте почело преиспитивање, чак линије подела наизглед сличне онима у Русији из 19. века, које су претходиле првим евроазијцима. Сличност је само наизглед, јер за разлику од руских "западњака" који су углавном били патриоте (мада погрешних схватања), чак неки империјалистички опредељени, код српских "западњака" родољубља углавном није било. Данас се Срби и даље преиспитују, трагају за својим идентитетом, мада је према званичном дискурсу са тиме завршено - српски идентитет се везује за западноевропски, што се доказује саставом парламента, и сл. Но, овде су представници издавачких кућа, чија издања говоре о томе да је ова прича далеко од завршене, те да са источном страном нашег идентитета није све готово...

 

 

Што се тиче Традиције (великим почетним словом), постоји директна веза са евроазијством, пошто је Александар Дугин (обновио евроазијство) у корпус својих идеја укључио традиционалистичке ставове пре свега Јулиуса Еволе, затим Рене Генона и још неких аутора. Традиција, како је посматрају ови аутори нису само обичаји, етнологија, фолклор или музеј. Мада све ово није небитно у очувању идентитета... Ми се не морамо у свему слагати са ауторима као што су Јулиус Евола, Рене Генон или Мирча Елијаде. Ја се рецимо не слажем у свему са Еволом, нити сам прочитао сва његова дела. Оно што је кључно то је видети Традицију као непрекинути ланац Вредности који постоји миленијумима. Уочимо да је и ово Вредност са великим В, за разлику од "европских вредности" које служе као поштапалица кадгод савремени "европејац" нема неки опипљиви аргумент - у смислу шта та његова ЕУ стварно народу нуди. Не, овде говоримо о светоназорима који постоје одавно, у различитим појавним облицима, док ово "евопејско" постоји тек неких 30 до 40 година (размислите од кад постоје геј права, регулаторна тела, "навладине" организације...)

 

Најзад, рецимо нешто о самом месту радње, ове трибине, промоције евроазијске и традиционалистичке Вредности. Овај клуб носи часно име Азра. Група Азра је креација Бранимира Џонија Штулића, који је обновио традицију средњевековних трубадура, хроничара стварности. Осим тога, Штулић је преузео у данашње време тешко замислив подухват, преводећи десет позамашних књига античких класика. Ко прочита ове Џоније преводе, Традиција ће му бити јаснија! Но, не морате баш читати у том преводу, само се држите наведеног списка од Илијаде и Одисеје, па преко историчара Старог века. Што ће рећи не само да понављате како ће "Спарта победити Атину" (односно телурократија таласократију - Дугинова теза), него да прочитате Тукидидов Пелопонески рат, па да видите како и зашто је Спарта стварно победила Атину, а и зашто Спартанска премоћ није дуго потрајала... Што се тиче геополитичких ставова Џонија Штулића, они нам нису познати, но не очекујемо од једног ванвременског уметника да се спушта на земаљаску раван. Једна његова изјава је, ипак, веома поучна. Питали су га што не окупи бенд, па засвира у "екс-Ју" (како то наши либералисти кажу) републикама. Он је само рекао: "Не свирам на окупираним територијама."

 

Говоре представници издавачких кућа - Весна Пешић (Пешић и синови), Владимир Меденица (Логос) и Иван Павловић (Укронија). Кафе бар Азра, Мајке Јевросиме 8, петак 16. октобар у 19ч. На трибину вас позива Евроазијски пут. Модератор: Иван Вукадиновић.

 


четвртак, 08. октобар 2015.

Интервју са Орацијом Маријом Њереом, лидером "Миленијума"

 

 

  Орацио Марија Њере је млади италијански политичар, пријатељ Евроазијског покрета, који је пре четири године основао политичку организацију под називом Европска Комунитаристичка Партија - Миленијум. Ова партија окупља образоване младе људе који се залажу за очување европске културе, традиције и цивилизације кроз међусобну сарадњу и уједињење европских народа, али не у облику Европске Уније, већ посматрањем Европе у геополитичком смислу.

 

 

Који је програм Ваше политичке организације и који начин борбе је присутан?

 

Наша политичка организација је Европска Комунитаристичка Партија. Укратко се можемо описати као Партија Европљана. Заступамо идеју самоопредељења и геополитичког мултиполаризма. Као становници Западне Европе верујемо да је могуће створити праву Европу. Не желимо више зеленашко ропство и политику лажне Европске Уније, али такође не верујемо у фрагментацију нашег геополитичког простора – Европе. Верујемо у Европу у смислу цивилизације, тачније у исто време као поглед на свет и савез различитих идентитета. Верујемо да је неопходно створити Европску државу, али социјалистичку. Наш идеолошки правац је комунитаризам. Нисмо везани за старе идеолошке позиције. Левица и десница су и даље део старог политичког спектра. Верујемо у вертикалну опозицију: либерали против комунитаријаниста. Као комунитаристи верујемо у реинтеграцију свих нивоа идентитета људског живота као што су социјални, цивилизацијски, етнички, радни и слично. Стојимо на страни Државе Рада. То треба да буде Европска Држава, коначно ослобођена од војне окупације НАТО-а и зеленашења. Чврсто верујемо у дијалог међу цивилизацијама. Пријатељски смо расположени и отворени за сарадњу са свим великим цивилизацијама: Руском-Евроазијском, Арапском, Афричком и слично. Такође подржавамо Америчке саборце који се и даље боре за слободу са циљем да створе слободну Америку. Наш циљ је стварање Европе у метаполитичком смислу – културном и политичком.

 

Што се тиче милитаната у организацији – желимо да повратимо храброст и бес европске омладине.

 

Да ли у организацији има младих људи?

 

Нашу организацију чине управо млади људи. Старија европска генерација нам није дала шансу да се осветимо и победимо. Нова генерација рођена у културној пустињи пост-модернизма треба да искористи задњу шансу и коначно покуша да  уздигне Европу или ће она нестати са лица Земље. Зато су организацију створили млади за младе. Наш циљ је да створимо младу Европу - аутентичну и моћну.

 

Шта мислите о рату у Украјини и конфликту између Истока и Запада?

 

Свима је јасно шта се дешава. Више није могуће скривати истину. Медији су прво покушали да сакрију истину, а затим помешају идеје. На почетку су говорили да је Мајдан борба за слободу и добробит њихове домовине. Касније, када је истина изашла на видело и када је нова држава показала шта стварно јесте: група олигарха, криминалаца и крвавих лудака, покушали су да докажу да је у питању идеолошки рат. Наравно да јесте идеолошки, али не као што нам приказују. Прво, није рат између фашиста и антифашиста. Друго, није рат између Руса и Украјинаца. Треће, није рат између добре демократије и лоше диктатуре. То је у ствари тренутак ширег рата за мултиполарни свет. То је рат за самоопредељење и повратак у дубље принципе у политичком окружењу. То је рат између два сукобљена погледа на свет: либералне глобализације с једне стране и свега осталог са друге. Бирамо све друго зато што мислимо да историја није завршена. Бирамо пут рата, јер не можемо више да живимо у овом свету потрошње и баналности.

 

Посетио сам Доњецк на почетку сукоба. Видео сам бруталност рата који су либерали створили Новоруским херојима. Управо то треба да нам покаже да није могуће живети алтернативно у овом културном систему без револуције. Све треба да се промени или ће све променити тебе – вероватно са лошом намером. Ако не желиш да будеш као они, бићеш избрисан са лица Земље. То су учинили са  Србима и сада покушавају да учине и са Новорусима. Требало би да се одупремо, али то није довољно. Требало би да их савладамо са апсолутном вољом и вером у нашу судбину.

 

Шта мислите о Евроазијском покрету?

 

Евроазијски покрет Русије стоји против наших непријатеља и штавише дели наше ставове у глобалу, а то су неопходност уништења једнополарног система и стварања другачије врсте глобализације. Делимо са њима идеју да принципи који треба да воде политичку акцију треба да буду засновани на очувању различитости и да нови субјекат у међународним односима треба да буде концепт Цивилизације. Нећемо се звати Евроазијцима док год смо чисти Европљани са Европским вредностима, путевима, културом начином размишљања и будућношћу. Себе зовемо Европејцима. Ми долазимо из другачијег цивилизацијског амбијента који чини наше народе велики као што су и велики народи Русије – Евроазије. Али – као и Евроазијци и ми смо континенталци. Ми мислимо да је једини начин за напуштање глобалне доминације хегемонске либералне културе, коју предводи америчка суперсила, да та суперсила престане да постоји. А да би се то догодило народи Европе, Русије-Евроазије, Кине и арапског света треба да се уједине на путу братства.

 

Да ли бисте посетили Србију и сарађивали са нашом омладином?

 

Чврсто стојимо уз српски народ. Верујемо да сте намучени, али и даље везани за своје корене, веру и у томе је ваша лепота. Глобалне нихилистичке снаге презиру лепоту, борбу и слободу. У својој теорији мултиполарне реорганизације ми не мислимо у дихотомијама – овде или тамо, бело или црно – већ у терминима апсолутне комплексности. Тако би изгледао савршен свет. Из ове перспективе Србија није тамо или овамо, на граници Европе и Евроазије, већ чвор који спаја те две цивилизације. Не треба да прекинемо чвор, јер ће у супротном наши културни универзуми доћи у колапс. Гајимо посебна осећања према вашем народу. Веровали смо да сте задњи ров у одбрани од демократског бомбардовања. Можда не делимо исту религију или културу, али делимо са вама исти егзистенцијално драматичан тренутак остављености у тамно доба нестајања наше слободе. Морамо да реагујемо! Време је! Време је да станемо раме уз раме у последњем отпору истом непријатељу – непријатељу човечанства.

 

Објашњење: Комунитаризам је филозофија или систем веровања који сматра да је индивидуална слобода могућа само у контексту снажне и уједињене заједнице и да се она може обезбедити само одговорном локалном влашћу која влада у складу са вредностима заједнице.

недеља, 04. октобар 2015.

Ка новом Блиском истоку

 

 

 

   Изгледа нам да се за само неколико дана свет променио, те да је онај униполарни заиста мртав. После извештаја о све већем руском присуству у Сирији, Владимир Путин је са говорнице Уједињених нација директно прозвао западне силе и добио подршку још неких "играча". Сутрадан је Русија почела кампању бомбардовања "Исламске државе" (Даеш). Још један дан касније Лавров отворено прича у Каракасу да ће крај досадашњег света неке заболети... Није ово први пут, пре годину и по дана тако је било када је Русија вратила Крим у своје границе. Овога пута руски удар није дошао баш тако изненада, а стиче се утисак да је још боље припремљен у односу на прошлогодишњи контингентни план за спасавање Крима. 

 

Већ недељама, а вероватно и месецима, Русија повећава своје војно присуство у области Латакије, Сирија. То је последња њена база у Средоземљу, последња ван некадашњег СССР-а. Ако се ту изгуби, даље нема где... Руској борби против Даеша прикључила се и Кина, која тамо шаље своје бродове. Институционални оквир је заокружен када је формиран заједнички центар Сирије, Ирака, Ирана и Русије за размену информација у борби против тероризма. Русија се позвала на уговор који има са Сиријом, званично нема на терену војску, али има "саветнике" који "помажу Сиријцима у примени овог оружја". Још од Хладног рата добро се зна улога "саветника", обе стране су их имале у прокси ратовима. Удари сиријског ваздухопловства (дакле званично не руске авијације) постали су све леталнији. Све ово била је "припрема" терена.

 

 

На дипломатском плану такође није прошло без добрих припрема. Практично, представници свих блискоисточних играча боравили су у Москви претходних недеља, укључујући и Саудијску Арабију и Израел. Згодно је искоришћено, мада не можемо рећи да је то било баш због актуелне ситуације, отварање обновљене џамије у Москви, највеће у Европи. Били су присутни представници блискоисточних муслимана, укључујући Палестину и Турску.

 

Имајући у виду ипак ограничене капацитете базе у Латакији, ово неће бити блицкриг. Сами Руси говоре о три до четири месеца кампање бомбардовања. Учешће неких трупа из Русије, али не регуларне војске него одреда Чечена, није сасвим искључено. Иранска револуционарна гарда је већ тамо присутна. У војном смислу победа ће бити уништавање Даеша, те спајање регуларних, паравојних и савезничких трупа Сирије и Ирака на међусобној граници.

 

Међутим, то није крај приче на Блиском истоку. Треба имати у виду да су власти у Сирији, Ираку и Ирану шиитске, што по правилу доводи до анимозитета у региону већинских сунита. Стога је потребна пажљива стратегија. Иако наравно немамо приступ осетљивим преговорима, нешто се може закључити из јавних иступа актера, и догађаја на терену.

 

Курди. Ирачки се сматрају најоданијим америчким савезником у региону, барем тако их описују западни медији. Међутим, амерички савезник Турска изгледа више ратује против Курда, него против Даеша (као што Американци више ратују против Асада све "нападајући" Даеш). Нису случајне речи Владимира Владимировича како осим сиријске војске, једино још Курди активно ратују против џихадиста. После завршетка борби Ирак и Сирија би требало да им гарантују најширу аутономију, али не и независност. Под условом да је Турска кооперативна на новом Бликсом истоку. У супротном, треба размислити о стварању курдске државе прво у Сирији и Ираку, и помоћи курдској борби за ослобођење од Турака. Треба пазити,  јер Курда има и у Ирану...

 

Арапски сунити. У принципу већ дуже време раде углавном против интереса Русије, док званични антиамериканизам својих екстремиста и борбу против Израела стављају у други план. Да ли је Даеш ишта учинио да запрети Израелу?! Стратегија је мало комплекснија, јер постоје три кључне државе, а то су Турска, Египат и Сауди Арабија. Осим тога сунита има доста у Сирији и Ираку где би могли добити аутономију (територије које сада углавном држи Даеш), али много мању него Курди. У случају одвајања тих области једина веза Сирије и Ирака (и Ирана) ишла би кроз пустињу и била веома рањива.

 

Саудијска Арабија је највернији амерички савезник у региону, такође држава са најогавнијом спољном политиком. Но, и овај брак је из интереса... Оно што је ту потребно је да се гарантује да Иран неће користити шиа мањине (а у Бахреину већина) за оспоравање или заузимање нафтних поља. Са друге стране, Саудијци не смеју више да праве проблеме у Сирији и Ираку. Нажалост, могуће да су Хути већ жртвовани, пошто је рат у Јемену "заборављен". Могуће је чак разговарати о замени долара за друге валуте или флексибилнијем ставу Опека (цена нафте). Са друге стране договор са њима (што се тиче шиа у Заливу и Јемену) не мора бити вечан, нити га се мора држати више него што су се Американци држали договора да неће НАТО ширити на Исток.

 

Египат је давно био стуб "арапског социјализма", мада је још Садат протерао совјетске саветнике 1973. Од онда је Египат амерички савезник. Међутим, има много боље односе са Русијом него Сауди Арабија, нема података да икако подржава Даеш, чак са истим муку мучи на Синају. Русија треба да гарантује, према својим моћима и интересима, безбедност Египта и да подржи одговарајуће решење проблема у Либији, коју је Запад буквално напустио, пошто је дестабилизовао рушењем Гадафија. 

 

Турска излази изван оквира ових разматрања, због интереса у другим регионима (Балкан, Кавказ, чак Централна Азија). И најзад Израел је битан у стратегији за нови Блиски исток. Пошто је Запад уклонио санкције Ирану, Русија би ту могла дати неке гаранције. Јеврејске параноје се могу разумети, пошто је једна бомба (зна се каква) доста да заврши са њиховом државом, као уосталом и само један стратешки пораз од Арапа. Треба имати у виду да је стање "хладног рата" са Асадовом Сиријом (званично и даље у рату) прихватљивије многим грађанима, а вероватно и политичарима Израела од непредвидљивог Даеша (са којим је Израел такође војно сарађивао). 

 

 

Закључак је како је Русија искористила немоћ Запада да реши кризу коју је сам изазвао. Ова криза је запретила и стратешким позицијама Русије, уопште земаља Евроазије (Иран, Кина...) у региону, па је тим пре било неопходно реаговати. Слабости Запада се могу даље искористити тако што ће Русија преузети на себе неке гаранције (пре свега преко свог утицаја на Иран), а које Запад више није у стању да пружи. Ове гаранције могу задовољити и оне који нису примарно руски савезници (Египат, Израел), па чак и непријатељски саудијски режим. Ове силе ће, осим донекле Египта, у будућности морати да се задовоље дефанзивом. Ирану одговара таква политика (тако да то не би био никакав диктат из Москве) зато што после санкција жели пре миран развој своје земље, него неке империјалистичке авантуре. Уосталом, Иран од краја 18. века никога није напао...