Evroazijski put

Evroazijski put

четвртак, 23. јул 2015.

Препород моћи Земље (други део чланка о телулократији)


Шта у нашем времену још означава моћ Земље тј. снагу телулократије?

То је, пре свега, богатство ресурса, очувана природа, еколошко окружење. Евроазијски савез је управо тај резервоар природних богатстава, од слатхик вода, преко обрадиве површине, шума, пашњака. Осврнимо се прво на богатство вода... Русија, после Бразила има највише светских водених ресурса. Највећа европска језера Ладога и Оњега налазе се у Русији а ту је и Бајкал, најдубље, најчистије и најстарије слатководно језеро на свету. Оно само садржи једну петину укупне светске залихе слатке воде! Волга је највећа европска река, али ту су и још неке реке, које спадају међу најдуже на свету: Об, Јенисеј, Лена и Амур. Белорусија је такође богата језерима. Подаци наводе да је у питању број од чак 11 000, па ова земља може да конкурише Финској, „земљи хиљаду језера“. С друге стране, Јерменија има највеће планинско тектонско језеро на свету (Севан).
Шуме су још један од „адута“ Евроазије. Руске шуме заузуимају једну петину свих светских шума. Овде су зу заступњене и листопадне и четинарске шуме па није ни чудо што се евроазијска цивилизација понекад назива „шумском“ (видети у наставку текста). Што се Белорусије тиче, шуме прекривају 40% њене површине. Нешто више територије Белорусије заузима обрадиво земљиште, око 43%. У Казахстану је чак 80% земље обрадиво.
Да видимо како стоје ствари са енергетским ресурсима и рудним богатствима. Зна се да је Русија највећи произвођач природног гаса и један од највећих извозника нафте. По питању нафте, за њом не заостаје ни Казахстан. Белорусија је велики извозник тресета, док нафту и гас увози из Русије. Земљама Евроазијског савеза не мањка ни угља. Због тога, чланице Евроазијског економског савеза планирају да у скорије време оснују заједницу угља, уједно и заједницу хидро-енергије. То ће свакако олакшати проток и ових енергената (систем нафтовода и гасовода је већ увелико развијен и из Евроазије се шири на остатак Европе и Азије). Што се тиче рудних богатстава, довољно је погледати било коју карту Евроазије из географског атласа да би видели колико је она богата племенитим металима и осталим сировинама. Ту су гвожђе, злато, боксит, манган, бакар, калај, зинк итд.


Територија Евроазије готово је незагађена у односу на територију Европе, поготово Западне. Најчистију регију представља Сибир, чији ће значај тек бити препознат (Дугин, „Основи геополитике 1“). Ово наговештава и изјава Викторије Нуланд (иначе, помоћника америчког Државног секретара за Европу и Евроазију) која је рекла: „Сибир је толико важан да не сме да припада само једној земљи“. Тиме је открила територијалне претензије Америке на један део Русије, али и још једну важну чињеницу: Евроазија је земља будућности! Након еколошких катастрофа, исцрпљивања ресурса на Западу и загађивања земље ГМО-ом, ЈЕДИНУ НАДУ ЗА ЧОВЕЧАНСТВО ПРЕДСТАВЉАЋЕ ЕВРОАЗИЈА.
Из теорија Лава Гумиљова видимо на који је још начин Евроазија повезана са принципом Земље и њеним примордијалним силама. Евроазија је, по Гумиљову, Шума која је покорила Степу. Она у себи  обухвата оба ова начела , јер са културне стране представља јединство индо-европских народа Шуме и степских азијских номада. Шума Евроазије је, видимо, извор живота, чистог ваздуха и воде, а Степа је плодна. Оба ова принципа носиоци су светлости Традиције (у обе варијанте, словенској и туранској) које стоје насупрот Модерности, чије су носиоци поморске силе (супротстављеност Копна и Мора)
Споменули смо да у земљама Евроазијског савеза нема ГМОа (који се у великим количинама гаје на Западу). Овде се потенцира органска храна, лекови, козметика. Управо је у том органском будућност, што значи да БУДУЋНОСТ ЗАИСТА ПРИПАДА ЕВРОАЗИЈИ. Тржиште у чијој су основи органски производи брзо се развија, а да не говоримо о томе да су сами органски производи веома профитабилни. Трговина органским производима представља и велику шансу за Србију. Штавише, она је једини услов њеног економског развоја и начин да наша земља изађе из кризе. Русија извози али и увози органско, а за нашим воћем и поврћем узгајаним на традиционалан начин имају потребе и остале чланице Евроазијског савеза. Ту је и потреба за млечним производима (поготово сиром), месним прерађевинама и сл.
Евроазија је симбол једног општег здравља ― здравог начина живота али и менталног здравља повезаног са традиционалним системом вредности. Рецимо, у Евроазијском савезу фаворизује се породица као традиционална институција, док се Запад бави „правима“ ЛГБТ популације. У ово спада и борба за наталитет (руске породице са више деце добијају солидну помоћ од државе, постоји и програм „по један спрат куће за свако дете“). Подржава се бављење спортом, потенцира значај здраве домаће хране у односу на амерички fast-food итд.
Само евроазијство је, иначе, једна органицистичка идеологија*. Оно се залаже за аутохтони развој сваке земље, у складу са њеном традицијом. Земља се, дакле, развија органски, као свето дрво наших предака. Идентитет сваког народа и право на  аутохтони развој сваке земље признаје се сваком народу у оквиру Евроазијског економског савеза, али исти случај стоји и са земљама БРИКС-а. Сличан поглед на свет налазимо и код „Европљанина“ Карла Шмита, немачког конзервативца, десничара и поборника телулократије. Он је креирао теорију о „носмосу“ , који представља скуп субјективних и објективних чинилаца ОРГАНСКИ повезаних са политичким и правним системом. У „номосу“ се сједињују географски чиниоци, људско друштво, и институције  које човек ствара. Јер, будући да су људи везани за своје географко окружење, они у складу са својим аутентичним менталитетом (везаним за простор у коме живе)  стварају своје  институције.
Када анализирамо погубно деловање атлантистичких сила и њихове таласократије видимо да оне раде против Земље у сваком смислу те речи. Сви њихови политички-економски и идеолошки потези су крајње против-природни, од уништавања природних ресурса до подржавања хомосексуалних бракова. Због тога  телулократија мора да победи иначе ће човечанство пропасти са таласократијом.

* Не чуди што смо ми, српски евроазијци, покрећемо бројне акције под заједничким називом „За живот“. С тим у вези, „Евроазијски пут“ је учествовао у више протеста против присилне вакцинације деце вакицнама са неиспитаним дејством, подржао борбу против ГМО-а, а такође се залаже за еколошки однос према окружењу.

субота, 18. јул 2015.

Ограничења европске левице на примеру Грчке (други део)

Борба левице увек је интернационална, чак и када се представља као национализам. Разни антиколонијални покрети борили су се за "општу ствар" колико и за национално ослобођење. Вијетконг је лако игнорисао границе Камбоџе и Лаоса, што тамошњим покретима није сметало, шта више добро су сарађивали са вијетнамским, иако је то друга нација. Није све било сјајно, о чему сведочи каснији сукоб Црвених Кмера и Вијетнама (који је иначе пренети руско-кинески сукоб). Интернационализам заправо у неким случајевима лако постаје национализам. Звучи чудно кад се тако каже, али погледајмо конкретно "нације" које постоје у Латинској Америци или арапском свету. Неке од њих су чак међусобно ратовале, али имају ли смисла такве поделе код народа исте религије и језика, и донекле сличног расног састава?!? Че Гевара, прави интернационални борац, заправо је био панамерички националиста, као што је Гадафи једно време био панафрички. Арапски социјализам доста тога самим својим именом говори, неке од тих земаља су улазиле у федерације, а Амери се нису смирили док га потпуно нису уништили "арапским пролећем", иако су сви ти режими барем једном у историји били добри с Америком...
У свим тим случајевима левица улази у један оквир који "системом" није задат, иако је органски. Она га поново ствара, оживљава, и то посебно у Јужној Америци има веома добре резултате. Узмимо рецимо Бразил, прво слово БРИКС-а, где се власт умерене левице одржава и поред покушаја да се смени масовним демонстрацијама. Дакле, ове државе изграђују оквире својих интеграција, које су колонијалне силе покидале. А шта је са Грчком? Она просто има оквир који се зове ЕУ, и Сириза, будући да "не зна" да размишља прво о националним интересима (и националном популизму), не може да изађе из тог оквира!
Суштински су десничари (прозападни, системске странке, олигарси и њихови медији) били у праву када рекоше да Грчка бира између евра и драхме. Било је то плашење народа, а зашто је обичан грађанин против националне валуте, рекох нешто у ранијем блогу. Но, не постоји егзактан начин да проверимо колико је грађана гласало Οχι знајући да то драхму чини једином могућом алтернативом, а колико је поверовало у причу Сиризе да ће само појачати "преговарачку позицију" владе. Но, Сириза је могла чак дати за право опонентима. Истина, драхма није ни била питање, али 61% народа је одбацило план без којег није могуће остати у еврозони, тако да је у складу са политичком теоријом Карла Шмита, влада могла деловати према плебисцитарном овлашћењу свој народа које јој даје право за ванредне мере.
Међутим, Сириза је остала на наивним надама да ће некаква солидарност које је можда некад негде "уписана" у циљеве Европске уније превладати, да се не бори само за Грчку и Грке, него за неку "нову Европу". И то није само био циљ, него и очекивање од својих ЕУропских колега. Но, то се очекивање разбило о Шојблеа који им је из својих инвалидских колица и дао најбољи предлог решења - да се једноставно ману еврозоне и "захвале" се истој на парама... Било би тешко, али би скретање пажње на имигранте могло помоћи да се премосте најгоре социјалне тензије. Тим пре што имигранти, сами по себи нису мали економски проблем. Ако се по Лезбосу хиљаду њих шета у потрази са храном, то није баш занемарљиво, а ни охрабрујуће за туристичку сезону. Али, може ли се заокрет очекивати од странке која је била чак зато да се проширују њихова права, у име солидарности?!
Тако некако долазимо и до Орбана, који сам проводи нестандардне економске мере (успех се релативно процењује, у зависности од опредељења оцењивача). Наравно, лакше му је јер онима форинту, па не зависи од ЕЦБ. Међутим, Орбан нема намеру да чека неки "препород" Европе (чланица ЕУ и НАТО), он једноставно води своју политику, свестан да је његов народ суштински ту сам. Нема сумње да има и он јак осећај европског идентитета, јачи уосталом од било којег левичара, али Орбан неће чекати на повратак "Еворпе нација", какву је рецимо видео Де Гол. Неће чекати да, рецимо, у Немачкој победи Алтернатива за Немачку, или у Француској Национални Фронт, али Сириза се уздала у шпански Подемос.
 
А ту су наравно и дежурни кривци, којих има и на којима се може тренирати строгоћа. То може изгледати гротескно, рецимо они билборди којима на мађарском пише "не узимај посао мађарским држављанима". Колега блогер Тибор Јона рече - ако је већ дошао из Сирије и научио мађарски, онда и треба да ти узме посао! Међутим, Орбанова политика делује. 
Много је боља од самодопадљиве слике коју код нас гурају чак медији који воле да се диче својим "антиглобализмом" и које "е-новинари" проглашавају фашистичким. Мислим на "Политику", где се може прочитати како народ Србије има разумевања према придошлицама из четвртог света "јер смо и ми слично прошли". Па да ли су баш сви пуни разумевања, и што онда људи протестују кад се азили граде у њиховом дворишту?! 
Дакле, Сириза се у недостатку интернационалног оквира везује за овај бирократско-технократски који даје ЕУ, очекујући да ће га реформисати, да ће ту чак наићи на разумевање. Како су паре у игри, од тога нема ништа све и да је 100 одсто Грка гласало за нешто. Уосталом, и те земље имају грађане, и јавно мњење којем није до финансирања грчких дубиоза. Резултат је да Сириза капитулира.
Неко би помислио да би право решење ипак било у интернационалном евроазијском оквиру (који би могао и да се позива на "православни комонвелт"). Међутим, како је ЕАУ формирана као заједница суверених нација, пут тамо води преко независне националне државе, а у крајњем и не може се "седети на две столице". То не значи да аранжмени са Русијом нису могући, и њих већ има, али колико је то одрживо, ако може променити миг неког еуро-бирократе!? Сарадња Русије са Грчком која води националну политику била би могуће и пре него ова напусти НАТО или ЕУ, као што постоји успешна сарадња са Мађарском. Али, потребно је да се Грци ману глупости и почну да мисле на себе. Неки левичар из Шведске ће можда играти са њима сиртаки, али своје паре неће дати, а не може да обезбеди ни помоћ своје земље, пошто је у њој миноран. Изгледа да ћемо за национално освешћивање чекати Златну Зору...
Текст написао председник Скупштине удружења
Иван Вукадиновић

Ограничења европске левице на примеру Грчке (први део)

Усвајањем капитулације у грчком парламенту, а уз помоћ опозиције коју је његова странка (централни комитет одбио „споразум“) два пута до ногу победила, Ципрас је ушао на велика врата у историју бешчашћа. Четврти Рајх је добио свога Квислинга!
Претходна реченица је свакако звучна, али не одговара баш историји. Видкун Квислинг је реаговао на повреду суверенитета и неутралности Норвешке, коју је починила Британија. Деловао је складу са својим декларисаним уверењима, али противно вољи изабране владе, што правно гледано јесте издаја. Међутим, Ципраса би било боље поредити са Ефијалтом. На први поглед ни ово не пије воду – грбавац фрустриран што га нису примили у фалангу и лепушкасти (до скора) увек насмејани Ципрас... Но, нису битни детаљи, него суштина. А суштину је најбоље изрекао Ксеркс у филму 300: „Сурови Леонида од вас тражи да стојите усправно, ја само желим да клекнете.“ Увек је било много теже стојати усправно, него клечати. А Ципрас је вала клекнуо на оба колена. Само, поставља се питање, ко је у данашњој Грчкој Леонида?
Грчки диктатор Метаксас се угледао на Мусолинија, али ипак је глатко одбио његов ултиматум да му уступи територије и суверенитет (земљу и воду). Грци и данас тај датум славе као Οχι дан. Чехословачка и Румунија су много лакше прихватале много горе захтеве Сила Осовине. Савремена Грчка је бледа сенка оне античке, али ипак до сада није дала много квислинга и ефијалата. Све до сада...
Нисмо љубитељи теорија завере. Заправо, реч је о томе да ли их сече Окамова оштрица. Једноставно, ако имамо два решења, тражимо једноставније, оно које тражи мање додатних претпоставки. Постоје ситуације у којима је Оштрица на страни завереничких теорија, рецимо логичније је веровати да је ЏФК убијен у завери, него тако од стране усамљеног револвераша. Међутим, узмимо теорију да је Сиризу основала ЦИА, а Ципрас је Сорошев плаћеник. Некако је Ципрас два пута преварио грчки народ, преварио је Владимира Владимировича, с којим је добар, али није неког нашег интернет-филозофа. Биће да то не иде... пре ће бити да овај наш, једноставно, лупета!
Стога ћемо објашњења тражити на другој страни. Најједноставније би било рећи да је Ципрас испао глуп, што није далеко од истине, али нам ништа не објашњава. Дакле, зашто Моралес (узет као пример пошто је жив, а Чавез више није, док Мадуро који га је наследио има проблеме) успева да се супротстави НСП-у, а Ципрас то не може? Зашто то, на неки начин успева и Виктору Орбану, који јесте у НАТО и ЕУ, али има своју унутрашњу, а донекле и спољашњу политику? Један од разлога би био јасан - јер ове земље имају своју монетарну политику. А зашто Грчка бежи од тога к'о ђаво од крста, барем њена власт, па радије бира колонијални положај и губитак сваке економске суверености?!
Потражимо разлоге у разлици између левице и деснице. Доста се прича да оне више не постоје, и једни и други се могу залагати за сличну економску политику, могу имати и сличне спољнополитичке погледе (Путин), могу се чак радовати једни победи других (Марин Лепен кад је Сириза дошла на власт). Али једна ствар је битно различита - антрополошки оптимизам код левице и песимизам или барем реализам код деснице. Из тога произилази универзализам, односно интернационализам левице. Видећемо где је то добро, а где је лоше.
 Наставиће се...

петак, 17. јул 2015.

Струјни удар на српску привреду

Евроазијски пут подржава раднике предузећа Српска фабрика стакла из Параћина и Будимка из Пожеге којима прети искључење струје или је струја већ искључена, што доводи до прекида производње, великих штета, угрожавања радних места и могуће еколошке катастрофе. Такође, указујемо на позадину оба случаја, због околности у којима се оба предузећа баш сада налазе. Само треба пратити токове новца!
Будимки су исекли струју због дуга од око 12 милиона динара, који је настао пре и после неуспешне приватизације. Радници су са новим пословодством обновили производњу која је сад поново прекинута. Струја им је искључена два дана пре законског рока. Прети опасност да буде уништено залеђено воће и поврће у вредности од три милиона евра (због тридесет пута мањег дуга). Надлежно министарство није реаговало иако му је указано на проблем.
Српској фабрици стакла биће искључени струја и гас уколико се пословодство те приватне фирме хитно не договори о репрограму дугова од око 20 милиона евра са јавним предузећима "Електропривреда Србије" и "Србијагас", најавили су министри привреде и енергетике Србије. Представници Самосталног синдиката и синдиката "Независност" у Стаклари кажу да би искључењем струје, због дугова, фабрика била дефинитивно заустављена, инвестиције од 116 милиона евра уништене, као и да постоји опасност за град и становнике због еколошке катастрофе. Званично се још не зна ко је већински власник Стакларе, јер Агенција за приватизацију није званично објавила какав је резултат контроле испуњења купопродајног уговора, односно да ли је бугарски конзорцијум који је купио Стаклару испунио све одредбе уговора. 
Стаклара је обавестила Штаб за ванредне ситуације у Параћину да ће у петак, 17. јула, у 12 сати фабрици бити обустављена испорука струје, што би, како је у допису наведено, за последицу имало технолошки прекид рада пећи, настанак великих хаварија, што може довести до експлозија и пожара са несагледивим последицама по живот и здравље запослених и житеља Параћина и могућу еколошку катастрофу.
Шта из ова два случаја можемо закључити? Изгледа као тријумф "тржишне логике" над животом. Јасно се види да дух Шојблеа одавно кружи над српском привредом, као и над остатком Прве Европе коју су Германи прогласили економском периферијом. Овај дух жели да у инвалидска колица гурне сваку привреду која није Немачка.
Гашење производње због неиспуњавања дугова није у логици континенталне телурократске Државе, која не робује Мамону. Такође, тешко да се тако поступа и у западним земљама "Златне милијарде", то је рецепт који намењују "другом, трећем и четвртом свету". Уосталом, проста економска логика нам говори да се поверилац може намирити из пласмана производа свог дужника. Међутим, овде мирише на једну другу, такође економску логику - која се заснива на интересима малог броја људи.
Будимка је већ преживела једну неуспешну приватизацију, радници желе да раде и обновили су производњу. Сада је циљ да се отера у стечај и онда прода за мале паре. Српска фабрика стакла је прошла кроз једну изгледа сумњиву приватизацију, али су ту покренуте инвестиције. Могуће је да је неко бацио око на фабрику и сада користи формалне разлоге и осетљиву ситуацију правно незавршене приватизације да такође за мале паре дође до српске индустрије. При томе се чак ризикује еколошка катастрофа!
У свему овоме сматрамо да има елемената за истрагу надлежних органа, ако би они радили свој посао. Такође, недопустиво је што је у медијима ово све у другом плану, док су у првом плану већ недељама догађаји везани за фамозну годишњицу. Ако медији не информишу јавност, ту улогу морају на себе преузети удружења и сами појединци, користећи интернет као највећи медиј данашњице.

среда, 15. јул 2015.

Телулократија и обнова моћи Земље (први део)



Скренули смо већ пажњу на геополитички значај Евроазије као Хартленда, односно, „срца земље“, „непокретне платформе“, „географске осовине историје“. Какав је, пак, метафизички значај Хартленда и какве су његове карактеристике? На чему се заснива његова моћ? И шта би онда представљало обнову ове моћи и евентуалну победу силе Хартленда, тј. ускрснуће „телулократије“?
Телулократија је моћ Копна, владавина принципа Земље. Као таква, она стоји стоји насупрот таласократији тј. поморској моћи (владавини Мора). Силе Копна некада су биле владајуће, пре свега, јер поморске културе још нису биле толико развијене. Управо из срца Евроазије крећу први цивилизацијски импулси, након чега се степски народи насељаваљу у близини топлих мора. Од потомака некадашњих Кимераца, Скита, и каснијих аријевских и неаријевских племена, настају данашњи Европљани  и Американци. Евроазијска култура претходи атлантистичкој, која је тренутно, нажалост, доминантна.
Копно је, видели смо, везано за елемент Земљу, непокретну, чврсту, материјалну осу и основу свега. Због тога Евроазија представља „географску осовину историје“, али тиме се њен симболизам не исцрпљује. Земља је одувек представљала веома снажан симбол, као такав препознат у свим облицима духовности, филозофији традиционализма, окултизму... Али и у политици, геополитици, војној стратегији, борилачким вештинама (видети „Умеће ратовања“, „Књигу пет прстенова“ итд). Земља је тако симбол чврстине, стабилности, примордијалне силе плодности и обнове. На друштвеном плану, Земља означава следеће појаве: конзервативизам, строгост закона, постојаност Традиције, чврстину етике, хијерархијску структуру. Према Дугину, за Копно је типично и то што његови житељи имају већи степен развоја колективне свести, за разлику од становника поморских земаља. Зато се у Евроазији никада не може развити толики индивидуализам, какав постоји у англо-саксонском и уопште, Западном свету.

У нашем времену које карактерише губитак Традиције у свим њеним облицима, најважнија је улога Хартлентда управо као њеног чувара. Док се под утицајем Мора губе разлике међу народима, расама и половима и све постаје једна аморфна смеша, Копно остаје чврсто и постојано. Док закони губе своју строгост и уводе се двоструки стандарди, власт се привидно даје народу („демократија“) који све мора да види и све да зна („слободни медији“), а свет тоне у хаос Левијатана, Копно остаје оличење Реда. Да је заиста тако видимо из политичког и идеолошког деловања Русије на челу са Путином. Савршени ред видимо и у Белорусији и Казахстану, а овим путем крећу и остале чланице Евроазијског савеза. Да не говоримо о Кини и Северној Кореји, традиционалистичким и конзервативним земљама, у којима се зна где је чему и коме место. Уз то, све ове земље су колективистичке, као бивше или садашње комунистичке републике.
Русија, више од свих наведених земаља, данас заступа интерес „географске осовине историје“. Због тога је и на мети поморских сила. Као древна мајка Земља, она сву снагу Копна сада усмерава против Мора*. Упоредо  са тиме, она се бори у име историјских народа, па не чуди што су уз њу прастаре земље, нпр. Кина и Индија (у оквиру БРИКСА), колевке аријевске цивилизације, нпр. Иран, Јерменија, Осетија, али и колевка туранске цивилизације, Казахстан.  Русији се прикључује и један део освешћене Европе у лику Нове деснице. Јер кад год се судбина Европе везивала за копно, а она сама сматрала Хартлендом у малом, потенцирао се значај конзервативизма и традиционализма. Ево шта о томе каже представник француске Нове деснице Алан де Беноа:
„Европа је континентална геополитичка творевина заснована на етничком скупу индоевропског порекла са заједничким културним коренима. То је традиционалан појам. Насупрот томе „Запад“ је геополитички и историјски појам везан за савремени свет, који се одриче етничке и духовне традиције и истиче чисто материјалне и  количинске критеријуме постојања; то је утилитарна и рационалистичка, механицистичка буржоаска цивилизација“. (стр 125. Александар Дугин, „Основи геополитике, књига 1“, Екопрес, Зрењанин, 2004).
Видмо да су фиксираност копна те постојаност и чврстина евроазијског духа узроковали да Евроазија постане последњи бедем очувања предачког наслеђа. Како у материјалном тако и у духовном облику. Јер, на Западу се уништава све оно што је од предака остало у облику земље и ресурса (еколошка катастрофа), споменици културе се претварају у туристичку атракцију,  а сама света Традиција се омаловажава, уништава. Упоредо са тиме, губи се она духовна оса без које човек постаје само атом који лута у леденом космичком вакуму. Кидају се корени, заборавља порекло (у Евроазији је овако нешто немогуће).

Све што се дешава на Западу, у складу је са природом воденог простора који окружује западне земље и који влада духовним бићем њихових становника. А тај простор је несталан, отуђен, променљив, и модеран човек њиме путује без компаса. Због тога је и за Западњаке једини спас у Евроазији, што поједини Европљани, па чак и неки ретки Американци, већ почињу да схватају.
Што се Србије тиче, све је јасно, с обзиром на то какав је територијални положај наше земље и какав је наш аутентични менталитет. Србија је континентална земља, конзервативна и традиционална, а чак и у данашњем пољуљаном систему вредности, и даље опстају чврсти етички принципи. Наш пут је евроазијски.
*о природним ресурсима и моћи Земље биће речи у другом делу текста

недеља, 12. јул 2015.

Историја евроазијског обједињавања (II)


 
  Један од татарских вазала био је град-држава Москва. Вешто служећи Татарима кад су јаки, а отимајући од њих кад су слаби, Московија је постала водећа у руском свету, те уништила свог дугогодишњег ривала Новгород, који се базирао на трговачким принципима. Са ослобађањем од татарског сизеренства, поклапа се пад Византије, па Иван III 1503. се проглашава за „цара свих Руса“. Тада је удерен темељ Империјалне идеје у Русији, јер московски патријарх каже „Москва је Трећи Рим, а четвртог неће бити“. Романови владају Русијом од времена смутње почетком 17. века, када су Руси народним устанком успели да избаце Пољаке и језуите. Век касније, услед сукоба са Турцима и Швеђанима, Петар Велики (кога први евроазијци не посматрају сасвим негативно) увиђа потребу модернизације, али позападњачивање владајуће аристократије је у следећим генерацијама све више удаљава од народа, док се изграђује држава као бирократска а не органска структура.

Русија заиста овладава широким пространствима Евроазије (практично целом Евроазијом у ужем смислу), али се може рећи да је „изгубила своју душу“, барем ако гледамо владајуће слојеве од којих неки више приватно и не говоре руски. Азијски поседи (Сибир, Централна Азија) се посматрају као придружени поседи европске државе, дакле као колоније, а не као нешто што је органски Русија. Тако Русија постаје суштински болестан организам, који није могао да преживи Први светски рат и револуција постаје неминовна. Такво је било мишљење првих евроазијаца, који се са идеологијом бољшевика нису слагали, али су њихову револуцију и власт сматрали нужним делом историјског развоја Русије.
У то доба, кад је руско царство већ уздрмано, непрегледним пространствима Евроазије (у Сибиру) тумара Јосиф Висарјонович Џугашвили. У својој бурној младости придружио се бољшевицима. Данас постоји различито третирање овог покрета. Дугин је склон да све њих, осим Троцког и још понеког, сматра национал-бољшевицима. Лично се не бих сложио с тим, мада и Лењину улази у заслугу што је Совјетски Савез наследио скоро целу територију Русије (осим западних делова, под великим европејским утицајем). Но, тек је са Стаљиновим обрачуном са доследним интернационалистима отклоњена опасност увођења латинице или групног брака, што су неки међу бољшевицима искрено желели.
 
Стаљинова политика „јачања социјализма у једној држави“ практично одговара ономе што су евроазијци, као и национал-бољшевици (Устрајлов) желели, мада знатно одлаже њихову визију да евроазијска идеологија смени комунизам. Комунизам је под Стаљином постао једноставно исувише јак. Стаљин није био евроазијац у идеолошком, али јесте у геополитичком смислу – уз Александра Македонског и Џингис Кана спада у три најзначајнија (фактичка) евроазијца. Ако Русија више није Трећи Рим, јесте Трећа Интернационала (Коминтерна) и зато Дугин с правом приписује Стаљину импероградитељство. Најзад, Руси суверено владају Берлином (полапско-словенски Брлин), а захваљујући Стаљину ћирилица је прва стигла у космос. Или што би рекао Черчил „Он је своју земљу затекао са плуговима, а оставио је са атомском бомбом“.
Свакако да је Совјетски Савез касније исказао бројне слабости. Да није тако, не би пропао. Нисмо склони преувеличавању „теорија завере“. Завера свакако јесте постојала, како у случају рушења Царске Русије, тако и у случају СССР, но да је наишла на здрав државни организам, завереници не би имали шансе. За крај поновимо само речи Владимира Владимировича Путина – Распад СССР је највећа геополитичка катастрофа ХХ века!

Из говора председника Скупштине удружења Ивана Вукадиновића,
на трибина одржаним у Новом Саду и Београду

среда, 08. јул 2015.

ОДКБ




  ОДКБ (Организација за колективну безбедност и сарадњу) је војни савез са седиштем у Москви. Формиран је у више етапа: 15. маја 1992. донет је оснивачки акт Договора о колективној безбедности. 1. новембра 1995. Договор о колективној безбедности регистрован у Секретаријату ОУН, чиме је добио међународно-правну димензију. Своју завршну форму и садашњи назив Организација за колективну безбедност и сарадњу добила је 18. септембра 2003. Организација за колективну безбедност и сарадњу је добила и статус посматрача у Генералној скупштини ОУН 2. децембра 2004.
Чланице овог савеза су: Русија, Белорусија, Казахстан, Јерменија, Киргистан и Таџикистан. Поред чланица савеза ту су и земље посматрачи, Србија (од 2013) и Авганистан (такође, од 2013). Потенцијални кандидати за чланице савеза са којима се воде преговори су следеће земље: Египат, Индија и Иран. У плану је и сарадња са Шангајском организацојом сарадње (ШОС) а постоји могућност и да се ове две организације споје у једну.
Циљеви ОДКБ су: одржавања мира, међународне и регионалне безбедности и стабилности, ЗАШТИТА НА КОЛЕКТИВНОЈ ОСНОВИ НЕЗАВИСНОСТИ, ТЕРИТОРИЈАЛНЕ ЦЕЛОВИТОСТИ И СУВЕРЕНИТЕТА ЗЕМАЉА-ЧЛАНИЦА. За разлику од НАТО-а овде ниједна земља, дакле, није подређена савезу нити служи остварењу његових циљева, већ сасвим супротно, савез служи војним и политичким интересима земаља-чланица.
 

Поред тога, озбиљно се ради на развијању вишестране политичке сарадње и сарадње у војној области, а земље-чланице зеједнички делују и против међинародног тероризма, екстремизма и трговине наркотицима. И у овом смислу ОДКБ се разликује од НАТО-а који војну сарадњу поставља као услов политичке сарадње (у нашем случају, Србија је уцењена да приступи НАТО-у уколико жели у ЕУ, што значи да треба да се понаша у складу са циљевима НАТО-а, одрекне се дела своје територије, шаље своје војнике у ратове за САД, нпр. на Балтик, у Украјину и сл.). НАТО савез такође толерише терористике организације (нпр. ОВК), не ради довољно на њиховом неутралисању (нпр. Боко Харам, ИСИЛ), подржава екстремиста (нпр. нацисте у Украјини) итд. О односу НАТО-а према тржишту наркотика не вреди ни рошити речи: након доласка НАТО трупа у Авганистан, производња наркотика порасла је за 40 пута!
Генерални секретар ОДКБ-а је руски генерал Николај Бордјужа, док друге важне функције и дужности имају министри груписани у Савете (Савети који чине министри иностраних дела чланица ОДКБ, Савети министра одбране) чланови секретаријата (Комитет секретаријата савета безбедности), војни експерти, стручњаци за унутрашњу и спољну политику, научни саветници (Стални савет при ОДКБ, који има свој Секретаријат који, опет,  има своје ниже структуре попут Обавештајне структуре, Научно-експертског савета и Међународног антитерористичког медиафорума). Најважнија тела ОДКБ-а су: Савет колективне безбедности, Асемблеја ОДКБ и Комисија по војно економској сарадњи МКВС.

 
Области сарадње земаља чланица ОДКБ-а су следеће: заједничке војне припреме и маневри, по потреби и стављање у виши ниво бојеве готовости; постизање кооперације и сарадње у изградњи војне инфраструктуре, ваздушног и воденог простора; сагласност у стратешким и оперативним подухватима, оперативним обухватањем одбране територија земаља-чланица ОДКБ; саглашавање састава оружане силе држава-чланица, престројавање војске у региону и целине заједничке одбране; саглашавање стварања обједињеног система заједничке одбране у региону; јачање оперативне и бојеве спремности оружане силе и других војних средстава земаља-чланица ОДКБ; израда заједничких норми држава и коришћења материјалних средстава у интересу ОДКБ;
Колективна безбедност Европе и Азије најважнији је циљ сарадње земаља које припадају Организацији договора за колективну безбедност. Ово је уједно и основна разлика између ОДКБ-а и НАТО-а чији је главни циљ да донесе рат а не мир, све у складу са својом идејом ширења на Исток.