Нико не спори посебност „уже Евроазије“, односно heartland-а. Сасвим стоје ставови првих евроазијаца да ће се без језгра контрукција распасти, те да ако Руси не обједине Евроазију (у ужем смислу) то ће урадити неко други. Јасна су сва ограничења уједињења из rimland-a, данас када огромне централне области нису више terra incognita. Како је (изворни) турански елеменат изгубио одавно предност коњице, отпада могућност да они тако нешто ураде. Дакле, без Руса би Европазију могли да „уједине“ Турци или Кинези, теоретски можда и Немци, но они то не би могли без помоћи атлантиста, што би у коначници водило стављању целе области (и уопште човечанства) у колонијални положај уз непрекидно сејање хаоса – оно што су данас Сирија, Ирак и Либија било би обданиште према ономе што би могло следити.
Овде ћемо дискутовати са ставом првих евроазијаца да су границе СССР-а она права Русија-Евроазија (уз неке модификације код неких). Те да Руси треба да стану на тим границама, да их се оно даље не тиче, чак би било етички неподесно да се они тамо мешају – у складу са оним што смо код нас могли чути – „туђе нећемо, своје недамо“.
Прво, рекосмо да евроазијство прво одговара на изазов романо-германске културе, а онда на бољшевизам као крајњи производ (истовремено и реакцију) позападњачавања Русије. Занимљиво је да они нису ниједном поменули Мекиндера, иако су имали своје геополитичке концепције. Такође нису много помињали Америку. Тада су Сједињене Државе већ водећа финансијска сила, а после Другог светског рата и лидер „слободног света“ – атлантизма супротстављеног копненом полу СССР-а и Евроазије. Евроазијство ту светску промену једноставно није дочекало, као ни улогу Русије (Совјетског Савеза) као једне од две суперсиле.
Друго, ако динамички посматрамо одређени систем никада не ваља стати, односно ако стојиш неминовно пре или касније падаш. Без динамике усмерене ка споља, Русија-Евроазија се неминовно суочава са центрифугалним силама, које је разлажу. Ту треба рачунати оно „магнетско“ значење речи „Европа“ или „човечанство“, праћено технолошким напретком (данас бисмо ту додали и потрошачко друштво) које помиње сам Трубецкој. Да и не говоримо о плановима атлантиста да и такву „ужу“ Евроазију разложе, те овладају heartland-ом (главни циљ по Збигњеву Бжежинском).
Треће, управо таква сужена Евроазија постоји као појам (чак званични) код Американаца – рецимо да је злогласна Викторија Њуланд водила одсек „за Европу и Евроазију“. Амерички полузванични сајт Стратфор (тачније геополитичар Фридман) наводи као разумљиве (легитимне?) циљеве Русије да овлада „природним границама“ – на југу су то Карпати, Кавказ и Памир, а на западу „докле стигне“ кроз северноевропску равницу. Но, ове границе нису сигурне, а не значи да неће већ сутра (што се и догодило) Америка стати на страну неких других „легитимних интереса“, рецимо украјинских националиста. Таква Русија-Евроазија може бити привремено толерисана ако одговара америчким интересима – рецимо сукобу са исламом, па онда са Кином. Ако не игра по њиховим нотама, постаће плен глобалиста, што се упаво сада покушава (Украјина).
Четвро, ако се признаје самобитност другим културама као и својој, то не значи да између њих нема односа. Управо је такве односе неопходно регулисати споразумима са низом држава или са целим културним срединама (у зависности од тога шта је прагматичније). Дакле, споразум са европским, исламским, индијским и кинеским светом. Мир са позиција силе. Чак и да не постоји обједињен договор који би све формално ставио под једну капу, не значи да не треба да постоји стратегија којом би се све то координирало, а што не би име те стратегије било Велика Евроазија.
Пето, коначно али не најмање важно – где је ту Србија?! Тачно је да у првим евроазијским концепцијама се као граница Европе и Евроазије наводи линија од Трста ка Балтичком мору (занимљиво: граница доласка совјетских армија, такође и приближна граница монголских харања). Међутим, касније неки евроазијци признају да је Пољска у европском свету, а често се појављује став да су границе СССР довољне. Данас неки евроазијци из Србије сматрају да треба „одустати“ од било које земље која се једном „определила“ за НАТО и ЕУ, па је по елементарној логици Србија окружена непријатељским народима (не само режимима, него целим земљама) где треба рачунати и Грчку, пошто је она чланица НАТО и ЕУ. Да ли је то крајњи домет њихове визије?!?
Због свега тога неопходна је ревизија евроазијства у данашњим условима, уважавајући Осниваче покрета! Неки то зову „неоевроазијство“. Александар Дугин је несумњиво данас кључна фигура у развоју евроазијске идеје, мада ни он није свезнајући (моја критика његових ранијих ставова о Кини и Јапану). Данашње евроазијство укључује геополитичке концепције као што је она Хаусхоферова о осовини Берлин – Москва – Токио (данас Пекинг мења Токио). Сама релативистичка концепција је у великој мери напуштена, већ имамо уплив идеја Рене Генона и Јулиуса Еволе о цикличном светском процесу, Традицији те најзад Империји као циљу.
Део говора Ивана Вукадиновића, председника Скупштине удружења Евроазијски пут,
одржаних на трибинама удружења у Београду и Новоме Саду
Нема коментара:
Постави коментар