Evroazijski put

Evroazijski put

недеља, 28. јун 2015.

Историја евроазијског обједињавања (I)

 
 
  Као прва евроазијска држава (ако не рачунамо освајаче који више припадају миту него историји) може се узети Персија у време владара Дарија и Ксеркса. Међутим, нећемо кренути од Персије зато што ћемо овде прихватити збрку коју су у историји и географији начинили Грци користећи своје појмове. Видећемо како ова збрка може дати креативан исход...
Александар Македонски је несумњиво евроазијски освајач. После сређивања ситуације у Европи (тј. на Балкану) он туче и осваја Персијско царство. У својим освајањима поново улази у „Европу“, према грчким историчарима – са друге стране. Реч је о томе да је он прешао Сир Дарју (антички Јаксартес), којег су Грци назвали још и „азијски Танаис“, а такође и „азијски Кавказ“, односно Памир. Према њиховом поимању, са друге стране је била Европа. Међутим, онај „европски“ Танаис је заправо Дон, а иза њега су Грци сматрали да је Азија. Тако би се иста земља (између „азијског“ и „европског“ Танаиса) могла сматрати истовремено Европом и Азијом, што одговара ономе што смо већ назвали „пресек“.
 Од већег значаја од самих Александрових освајања је чињеница синтезе грчке и источњачке културе у једну – што ће остати кроз цело раздобље хеленизма. Овакво обједињавање је оно што ћемо назвати обједињавањем евроазијског простора кроз rimland, дакле рубну област, а не из средишта. Али кога је Александар срео кад је прешао „азијски Танаис“?


Скити су први познатији становници широких евроазијских степа (пре њих се помињу Кимерци на знатно ужем простору). Они Александру поручују „Наша држава се граничи са обе твоје државе – са европском и азијском. Размисли добро да ли ћеш нас имати за непријатеље“. Дакле, ово је несумњиво народ који суверено влада оним што ће се много касније назвати heartland, не марећи нимало на арбитрарне поделе на Европу и Азију.

 Георгиј Владимирович Вернардски (иначе син Владмира Ивановича Вернардског, чувеног руског геолога и творца идеје ноосфере) био је историчар близак ставовима евроазијаца. Његова прва књига историјске енциклопедије Русије (планирано десет томова) не бави се историјским Русима него народима који су настањивали степу пре појаве Кијевске Русије (турански, ирански и угро-фински народи – Скити, Хуни, Авари, Готи, Половци, Бугари, Хазари, Мађари...). Код нас је објављена Кијевска Русија (други том), а ми ћемо уложити напоре да се објави и овај први том. Треба уочити да и поред своје оригиналности и научних доприноса у низу друштвених наука, први Евроазијци прихватају нека полазишта бечко-берлинске историјске школе, па говоре о томе да карактер руског народа није сасвим словенски, узимајући као „несловенски“ елемент Ските. Међутим, име Словена не помиње се пре 6. века, а пре њих су на истим просторима живели неки људи – Скити и Сармати, стога је стриктно раздвајање под знаком питања. Узгред, имена Серби и Сирби јављају се код грчких и римских хроничара много пре помена Словена, и везују се управо за сарматска племена Алана.
Хазарија је велика евроазијска држава настала између Црног и Каспијског мора. Кијев је био њен вазал, док је на северу прва руска држава Каганат Рус (у њеном саставу је Новгород) несумњиво под великим утицајем Хазара. У раној евроазијској литератури Хазари се цене као евроазијски народ  док о државности Кијевске Русије не постоји тако високо мишљење – њу као ни „удеоне кнежевине“ не сматрају евроазијским државама; мада се Кијевска Рус уважава због верског и културног значаја – прихватања хришћанства. Хазарија је била савезник Византије (све до заједничког удара Руса и Византије на Хазаре) и сила која је спречила Арапе да овладају степама. Овде Хазарију не помињемо само због историјског значаја, него и због бројних теорија завере о „Хазарима“ као неким „владарима из сенке“ у данашњем свету. Сматрамо да неки људи свакако имају превише моћи, идеолошки смо потив система који им то омогућава, а спекулације о њиховом пореклу, те без конкретних доказа клеветање постојећих или некадашњих народа сматрамо нечим од чега има много више штете него користи.

Савезник Хазарије до 11. века је још једна евроазијска држава – Византија. Она је пример обједињавања rimland-а и могла би доста тога постићи да није практично од почетка изложена нападима са више страна, а од појаве ислама је у дефанзиви на тлу Азије. Значајна је не само због својих територијалних поседа и амбиција на простору Евроазије, него и због хеленистичког наслеђа које је (видели смо) синтеза Европе и Азије. После трагедије код Маницкерта 1071, јавља се у азијским пространствима само уз помоћ крсташа, који је освајају 1204. користећи унутрашње слабости. Византија је значајна због доследне примене империјалног принципа – као Други Рим, а њен цар ће и пред сам крај у 15. веку бити у стању да доследним схватањем свог ауторитета задиви своје европске саговорнике. Тада је на Западу већ пропао покушај да се такав ауторитет успостави око Светог Римског Царства, папство је однело превагу. (Империјална идеја није тема ове трибине, али мора бити поменута у контексту евроазијске државности)
Међутим, најимпресивнији покушај евроазијског уједињавања, спроведен суштински у само једној генерацији, дошао је из удаљених пространстава Монголије. Не само да су освојили највећу светску империју икада, дуго не знајући за пораз, него су Монголи које је повео Џингис Кан створили стогодишњи „Монголски мир“ током којег је, како се говорило, путник могао слободно да ходи степом држећи ћуп злата на глави, а без страха да ће бити опљачкан. Наравно да је дошло до оживљавања Пута Свиле, па је Марко Поло 1271. кренуо на своју турнеју, да би у књизи Милион рекао како је Кини под монголском управом „био у будућности“. Он је кренуо преко Предње Азије, док је било папиних изасланика који су на двор у Каракоруму кретали преко јужне Русије и Централне Азије, дакле баш кроз област степа евроазијског heartland-а. Ова област касније тоне у анархију распадом Златне Хорде и Тамерлановим освајањима. Тада Османлије монополишу трговину преко Предње Азије, па се из Западне Европе (прво Иберијско полуострво) открива нови поморски пут до Далеког Истока, и ово је практично почетак модерне таласократије. Иако је централизована Царска Русија успоставила контролу над тим областима (heartland), трговина није могла да конкурише поморској технолошки све до пробијања железнице (Транссибирска 1907.) а практично све до актуелног обнављања „Пута Свиле“. Уочимо да управо железничко повезивање широких области Евроазије утиче да се код атлантиста све озбиљније разматрају геополитичке чињенице, па и да се конкретно ради на спречавању таквог повезивања (Први светски рат, револуција у Русији и сва каснија трвења...)

Евроазијци су другачије од осталих руских мислилаца посматрали време татарског јарма. По њима је управо тај период помогао Русима да успоставе инстинкте овладавања пространствима Евроазије, те је монголско државотворно наслеђе уз културне утицаје Византије основа руске државности и културе. Евроазијци су сматрали како су они руски кнежеви који су прихватили да буду литвански вазали и супротставе се Татарима пропали, док су управо монголски (татарски) вазали очували руски идентитет. У том смислу татарска победа над Литванцима код Ворскле (близу Полтаве у данашњој Украјини) узима се као добар догађај, иако су се ту и западни Руси борили против Татара.
 

петак, 26. јун 2015.

Шта је Четврта политичка теорија? (наставак интервјуа са Дарјом Дугином)




У интервју за „Отворени револт“ Дарја Дугина говори о политичким идејама свог оца и евроазијском погледу на свет.

Четврта политичка теорија је нешто ретко аутентично у овом пост-модерном добу. Она ставља прави акценат на различите нивое егзистенције, потенцирајући природну хармонију закона света. Она се уздиже из рушевина људског живота. За мене, она је светлост истине.
Знамо да нема успеха без првих покушаја, и због тога су све бивше идеологије садржале у себи нешто што је узроковало њихову пропаст. Четврта политичка теорија је пројекат који је узео најбоље од свих прошлих идеологија, које су покушале да остваре божански поредак у свету. Од либерализма смо узели идеју демократије, али не у модерном смислу те речи, и слободу, у еволијанском смислу. Прихватили смо комунистичку идеју солидарности, анти-капитализма и анти-индивидуализам као и идеју колективизма. Од фашизма смо преузели концепт вертикалне хијерархије, „вољу за моћ“, херојски кодекс аријевског ратника.
Све наведене идеологије брзо су пропале; демократија са својом зависношћу од либерализма постала је тиранска (по Платону, она је најгоре уређење); комунизам је био везан за технократију у којој нема места за традицију и идеју порекла, а фашизам се заснивао на погрешној геополитичкој оријентацији. Његов „расизам“ био је западњачки, модеран и анти-традиционалистички.

Четврта политичка теорија је глобално превазилажење свих ових слабости― финални нацрт будућности историје, историје отворених могућности. То је једини начин да се одбрани истина. За нас, истина је мултиполаран свет, цветајућа разноврсност различитих култура и традиција. Ми смо против расизма, против културног, стратешког расизма модерне америчке цивилизације, коју је бриљантно описао професор Џон М. Хобс у „Европоцентричној концепцији светске политике“. Структурални, отворени или прикривени расизам уништава чаробну комплексност људских друштава, како оних примитивних тако и оних сложенијих.

openrevolt.info

Речник слободног света



У припреми је сајт "Евроазијског пута" у оквиру ког ће бити представљен "Речник слободног света". За почетак, ево дефиниције два кључна појма:


ЕУ- НАТО:

"Развијени" Запад је заправо хемијски затрована земља, у којој живе болесни људи. Људи које осиромашује фармацеутска индустрија и чију крв исисавају банке. Мета-континент у коме владају корпорације, у коме постоје само експлоататори и експлоатисани. У њему  више не постоје народи и нације, а државе не воде слободну политику. Са све мањим ресурсима,  мањком радне снаге и виртуалним капиталом, ова заједница живи само од неправедних трговачких односа и куповине дугова.  Новац је већином непостојећи, виртуелан, без покрића у злату или другим реалним вредностима.  Свет Холивуда и МТВ-ја, без културе и традиције,  али са необичном жељом да своју псеудо-културу намеће другима.

Онај ко жели да де тамо, или је померио памећу или је успут изгубио компас


ЕВРОАЗИЈСКИ САВЕЗ:

Снага Истока, поред БРИКС-а је други битан економски блок који чини пандан Атлантистичком блоку (ЕУ-НАТО). Овај блок ојачава и развија се на стабилним основама. Функционише у оквиру хармоничних економских односа по законима слободне трговине. Нема потребе да продаје своје компаније и ресурсе,  јер није оптерећен дуговима. Новац овде није виртуелан, јер има своју вредност у злату. Овом заједницом не владају корпорације.  

Евроазијски савез не отима туђу земљу јер своје има на претек, енергетске и друге ресурсе има и за извоз. Не уништава туђе компаније, не саботира туђе енергетске и друге уговоре, фокусира се на стварање а не на уништавање. Политичке и економске  одлуке доноси самостално, ЈЕР НИКОМ НИШТА НЕ ДУГУЈЕ.  У својим земљама не дозвољава узгој и дистрибуцију ГМО-а. Нема потребе да намеће културу јер је носилац културе и чувар традиције.

Онај који иде тамо направио је прави избор.

недеља, 21. јун 2015.

Евроазијске економске интеграције и ми

  

  У последње време стижу добре вести за оне који не траже светлост тамо где Сунце залази (на Западу). Ове вести о економским интеграцијама на ширем евроазијском простору, а са центром у Русији, нећете чути на нашим медијима, или ће вест бити дата без икакве анализе и контекста у којем је објављена. 

Евроазијска економска унија (ЕАУ) и Индија потписали су оквирни договор којим започињу преговор о заједничкој зони слободне трговине. Андреј Слепњев, трговински министар комисије ЕАУ најавио је сличан договор са Ираном. 29. маја Вијетнам је постао прва земља која је потписала споразум о слобдној трговини са ЕАУ.

И поред громогласно уведених санкција и њиховог сталног потенцирања од стране атлантистичких кругова, оне нису зауставиле економску сарадњу између Русије и европских земаља, пре свега Немачке. Гаспром планира проширивање Северног тока са новом цеви капацитета 55 милијарди кубних метара годишње. Тиме ће руске испоруке гаса Европи бити удвостручене. Гаспром, Шел и ОМВ потписали су меморандум о сарадњи, и у заједничком предузећу Гаспром ће учествовати са 51 одсто.


У последње време Грчка је у фокусу економских вести због одбијања да пристане на смањење пензија (које њихов Уставни суд прогласио неуставним), те могућег банкрота, односно избацивања из евро-зоне. Премијер Ципрас се окреће сарадњи са Русијом, те изјављује како Европа није више центар света. Остаје да се види да ли ће грчка влада ипак на крају попустити, међутим и овде је потписан важан економско-енергетски споразум, који је битан и за Србију.

Министар енергетике Руске Федерације, Александар Новак, изјавио је како су Грчка и Русија потписали уговор о продужењу трасе Турског тока кроз територију Грчке. Гасовод ће имати капацитет 47 милијарди кубних метара годишње, изградња ће почети 2016. године и трајати до 2019. Министар енергетике Грчке, Панајотис Лафазанис каже да гасовод неће повезивати само Грчку и Русију, него и народе Европе.

А какво је место Србије у овим интеграцијама? Пошто је Премудри Вођа изјавио да ће Србија потражити "енергетску сигурност" увозом азербејџанског гаса, изгледа као да се сами искључујемо из енергетске и економске будућности ширег региона у којем се налазимо. Међутим, добра вест је одмах стигла од домаћих енергетских стручњака, који кажу да од тога нема ништа, јер је гас из Азербејџана већ потрошен. Изгледа да ће се копља ломити још дуго, барем још годину дана.

Међутим, треба указати на изјаву Роберта Фица, премијера Словачке, да његова земља тражи прикључење на Турски ток преко Бугарске и Румуније. Тако нешто је ипак мало вероватно, с обзиром да су Бугари под америчким притиском већ отказали Јужни ток, док Румуни у истоме нису ни хтели да учествују. Међутим, с обзиром на дугу прелатачку традицију ових земаља, тако нешто није ни сасвим немогуће. 

Тако можемо замислити ситуацију у којој је Турски тог изграђен и заобилази Србију. Позицију Премудрог тада бисмо најбоље могли описати терминима америчких цртаних филмова, који су вероватно и њему најразумљивији. Када некога намагарче, можемо видети како му уместо главе пише SUCKER. Само што би у овом случају то могли сви себи да испишемо на челу... са овако мудрим руководством.

Такође, чекамо да наш Уставни суд по питању смањења пензија поступи исто као и грчки. 

Извор вести: RT

недеља, 14. јун 2015.

Империје узвраћају ударац


„Хвала на санкцијама!“

Ово је изјавио руски премијер Дмитриј Медведев уочи јунског самита ЕУ у Бриселу. Иако су санкције уведене с намером да се ослаби руска економија, то је очигледно само охрабрило Русију да се окрене азијским земљама. Медведев сматра да је у интересу Русије да изађе на тржишта земаља у региону азијског Пацифика, али и да сарађује са осталим чланицама БРИКСа. Зашто?

„60% светског БДП-а је тамо. Центри светског економског развоја сада су у региону азијског Пацифика као и у земљама БРИКС-а. Зато је за нас веома битно да имамо упориште у партнерским земљама Евроазијског економског савета и земљама азијског Пацифика“, објашњава Медведев.

Једна од земаља БРИКС-а са којом Русија има заиста одличну сарадњу је Кина. Поред гасног споразума, кооперације између „Сбер банке“ и Кинеске развојне банке али и заједничих војних вежби, председник Путин потписао је још један битан споразум о сарадњи са кинеским лидером Сијем. Овај споразум тиче се развоја Евроазијског економског савеза са којим је повезан развој пројекта „Пут свиле“.

„Интеграција Евроазијског економског савеза и пројекта „Пут свиле“ представља један нови ниво сарадње који имплицира постојање заједничког континенталног економског простора“ рекао је Путин.

Запад, дакле, тешко да може да ликује или да се нада некаквој економској пропасти Русије. Објављујући економски рат једном свом непријатељу, Запад је себи створио још једног (и вероватно ће их у будућности бити још више). Како би атлантисти тек прошли са евентуалном војном интервенцијом, велико је питање, с обзиром да неки економски партнери Русије поседују и нуклеарно оружје?*


*овде се нисмо дотакли војне сарадње Русије с Ираном, тј. чињенице да је Русија испоручила Ирану нуклеарно оружје. Иран је, иначе, веома близак Кини тако и да у том смислу можемо говорити о неком будућем војном савезу. За сада је у току „само“ економски рат атлантиста против остатка света, али судећи по актуалном пребројавању снага очигледно је да „Империје“ узвраћају ударац.

Ужа или шира Евроазија


  Нико не спори посебност „уже Евроазије“, односно heartland-а. Сасвим стоје ставови првих евроазијаца да ће се без језгра контрукција распасти, те да ако Руси не обједине Евроазију (у ужем смислу) то ће урадити неко други. Јасна су сва ограничења уједињења из rimland-a, данас када огромне централне области нису више terra incognita. Како је (изворни) турански елеменат изгубио одавно предност коњице, отпада могућност да они тако нешто ураде. Дакле, без Руса би Европазију могли да „уједине“ Турци или Кинези, теоретски можда и Немци, но они то не би могли без помоћи атлантиста, што би у коначници водило стављању целе области (и уопште човечанства) у колонијални положај уз непрекидно сејање хаоса – оно што су данас Сирија, Ирак и Либија било би обданиште према ономе што би могло следити.

Овде ћемо дискутовати са ставом првих евроазијаца да су границе СССР-а она права Русија-Евроазија (уз неке модификације код неких). Те да Руси треба да стану на тим границама, да их се оно даље не тиче, чак би било етички неподесно да се они тамо мешају – у складу са оним што смо код нас могли чути – „туђе нећемо, своје недамо“.

Прво, рекосмо да евроазијство прво одговара на изазов романо-германске културе, а онда на бољшевизам као крајњи производ (истовремено и реакцију) позападњачавања Русије. Занимљиво је да они нису ниједном поменули Мекиндера, иако су имали своје геополитичке концепције. Такође нису много помињали Америку. Тада су Сједињене Државе већ водећа финансијска сила, а после Другог светског рата и лидер „слободног света“ – атлантизма супротстављеног копненом полу СССР-а и Евроазије. Евроазијство ту светску промену једноставно није дочекало, као ни улогу Русије (Совјетског Савеза) као једне од две суперсиле.

Друго, ако динамички посматрамо одређени систем никада не ваља стати, односно ако стојиш неминовно пре или касније падаш. Без динамике усмерене ка споља, Русија-Евроазија се неминовно суочава са центрифугалним силама, које је разлажу. Ту треба рачунати оно „магнетско“ значење речи „Европа“ или „човечанство“, праћено технолошким напретком (данас бисмо ту додали и потрошачко друштво) које помиње сам Трубецкој. Да и не говоримо о плановима атлантиста да и такву „ужу“ Евроазију разложе, те овладају heartland-ом (главни циљ по Збигњеву Бжежинском).


Треће, управо таква сужена Евроазија постоји као појам (чак званични) код Американаца – рецимо да је злогласна Викторија Њуланд водила одсек „за Европу и Евроазију“. Амерички полузванични сајт Стратфор (тачније геополитичар Фридман) наводи као разумљиве (легитимне?) циљеве Русије да овлада „природним границама“ – на југу су то Карпати, Кавказ и Памир, а на западу „докле стигне“ кроз северноевропску равницу. Но, ове границе нису сигурне, а не значи да неће већ сутра (што се и догодило) Америка стати на страну неких других „легитимних интереса“, рецимо украјинских националиста. Таква Русија-Евроазија може бити привремено толерисана ако одговара америчким интересима – рецимо сукобу са исламом, па онда са Кином. Ако не игра по њиховим нотама, постаће плен глобалиста, што се упаво сада покушава (Украјина).

Четвро, ако се признаје самобитност другим културама као и својој, то не значи да између њих нема односа. Управо је такве односе неопходно регулисати споразумима са низом држава или са целим културним срединама (у зависности од тога шта је прагматичније). Дакле, споразум са европским, исламским, индијским и кинеским светом. Мир са позиција силе. Чак и да не постоји обједињен договор који би све формално ставио под једну капу, не значи да не треба да постоји стратегија којом би се све то координирало, а што не би име те стратегије било Велика Евроазија.

Пето, коначно али не најмање важно – где је ту Србија?! Тачно је да у првим евроазијским концепцијама се као граница Европе и Евроазије наводи линија од Трста ка Балтичком мору (занимљиво: граница доласка совјетских армија, такође и приближна граница монголских харања). Међутим, касније неки евроазијци признају да је Пољска у европском свету, а често се појављује став да су границе СССР довољне. Данас неки евроазијци из Србије сматрају да треба „одустати“ од било које земље која се једном „определила“ за НАТО и ЕУ, па је по елементарној логици Србија окружена непријатељским народима (не само режимима, него целим земљама) где треба рачунати и Грчку, пошто је она чланица НАТО и ЕУ. Да ли је то крајњи домет њихове визије?!?
Због свега тога неопходна је ревизија евроазијства у данашњим условима, уважавајући Осниваче покрета! Неки то зову „неоевроазијство“. Александар Дугин је несумњиво данас кључна фигура у развоју евроазијске идеје, мада ни он није свезнајући (моја критика његових ранијих ставова о Кини и Јапану). Данашње евроазијство укључује геополитичке концепције као што је она Хаусхоферова о осовини Берлин – Москва – Токио (данас Пекинг мења Токио). Сама релативистичка концепција је у великој мери напуштена, већ имамо уплив идеја Рене Генона и Јулиуса Еволе о цикличном светском процесу, Традицији те најзад Империји као циљу.

Део говора Ивана Вукадиновића, председника Скупштине удружења Евроазијски пут,
одржаних на трибинама удружења у Београду и Новоме Саду

среда, 03. јун 2015.

Две муве једним ударцем




  У Србији се, у односу на друге делове света, једе здравија храна, али искључиво захваљујући великом броју породичних газдинстава и традиционалној пољопривредној производњи. Ипак, на нашим трпезама има и меса од стоке храњене ГМ храном, а то је, пре свега, месо које се увози из Европске уније. Наш проблем са ГМО-ом уско је повезан управо са уласком у ЕУ, као и приступом Светској трговинској организацији. Као што знамо, да би јој приступили, морамо да дозволимо промет генетски модификованих организама, све у име слободног протока робе, те мантре либералног каптализма.

Осврнимо се мало на чињенице тј. информације свима доступне, али недовољно озбиљно схваћене од стране већине грађана Србије. Иако имамо један од најригорознијих закона који забрањује увоз, промет и производњу ГМО у Србији (што може да се искористи као одличан маркетинг за извоз аграрних производа) у плану је његова измена. Нацрт новог закона јавности није доступан и није потврђено да је готов, већ се чека згодна прилика да се закон усвоји „по хитном поступку“. Сврха усвајања овог „либералнијег“ закона је јасна— проивођачима из ЕУ-земаља дозволиће се увоз њихових ГМО производа, а Србија постати „отворено“ тржиште на коме ће они моћи да пласирају своју робу по „конкурентним“ ценама. Све ће ово ићи на штету нашим пољопривредницима, као и сточарима, којима већ сад није дозвољено да означавају своје производе са „без ГМО“. Зашто? Зато што ће потрошачи пре купити домаћи органски производ, од оног ЕУропског, генетски модификованог.

 
Осим што доноси срамни и противприродни закон и повлађује ЕУ-увозницима, наша власт и на други начин намеће својим грађанима ГМО. За скромну количину новца она ЕУропским компанијама продаје нашу земљу, на којој они могу несметано да гаје ГМО. Продају се и сточне фарме, па је само питање времена када ће сви животињски производи које конзумирамо на својој трпези бити генетски модификовани. Онима који гаје органску храну, поменутим породичним газдинствима и онима који се баве традиционалном пољопривредом, држава не даје никакву подршку. Сетимо се само да је буџетски подстицај пољопривреди шест до осам пута мањи од оног у земљама ЕУ! Дакле, уместо подршке домаћим пољопривредницима, уместо једног здравог патриотског руковођења земљом, наша власт повлађује ЕУ- увозницима и поклања странцима нашу земљу, наше фарме...

Што се ГМО лобија тиче, он је код насвеома јак, тако да наша власт не ради сама. У најпознатије ГМО лобисте спадају Миодраг Костић, заступних Монсантоа, који, поред тога, снабдева и српско тржиште Монсантовим хемијским производима за пољопривреду; Радомир Стојшин, који такође ради за Монсанто, Захарије Трнавчевић итд. ГМО се пропагира и у медијима, а што се тиче наше интелектуалне елите, и она је, нажалост, подмићена од стране Монсанто-а и сличних. Познато је да се САНУ (срамота!) залагала за ГМО, због чега је из свог Одбора за село избацила великог борца против ГМО-а, проф. др Милорада Шеварлића.

Дакле, Србија хрли у Светску трговинску организацију, која нам поставља један незгодан услов. Она једнако хрли и у ЕУ, заједницу чије су се чланице одрекле политике заједничког одлучивања о ГМО-у, због чега ниједна појединачна земља није довољно јака да се супротстави снажном ГМО лобију из САД-а. За то време, у једној другачијој земљи, Русији, ствари стоје нешто другачије. Производња ГМО-а је забрањена законом и третира се као делатност која угрожава људски живот. Санкционише се необележавање ГМО хране, а Дмитриј Медведев најављује и оснивање завода за испитивање генетских модификованих организама. Што се руске хране тиче, дакле, сасвим је сигурно да је много здравија од оне ЕУропске. Зато, ако водимо рачуна о свом здрављу, за нас је боље да не купујемо ЕУропско месо и осталу храну, и да добро пазимо које су наше фирме купиле ЕУ-компаније. За нас је много боље да купујемо руске прехрамбене производе, у чији су се квалитет уверили сви они који су имали прилике да их пронађу. Упркос томе што се овим производима не даје довољно места на нашем тржишту.

(на основу интервјуа са проф. др Милорадом М. Шеварлићем, "Политика", 25.5.2015.)
 

Две муве једним ударцем (други део)

 
  Без обзира на своју производњу Русима недостаје воће и поврће, што представља шансу за нашу пољопривреду али и економију... И ту долазимо до решења које се само намеће и које би решило наш проблем са ГМО-ом, али и дало шансу нашим пољопривредницима да пласирају своју робу на једно велико тржиште. Србија, рекли смо, и даље производи органску храну. Због још увек актуелног закона о ГМО-у наши производи могу се продају по веома високој цени, посебно у земљама ЕУ. Наравно, када само ЕУ-тржиште не би било затворено за нас. Добро, ако ЕУ не цени довољно нашу органску храну, а не цени је ни наша власт, једино решење је да такву робу понудимо Русији. Оваква сарадња допринела би и развоју наше пољопривреде због чега не би било потребе да се наша земља продаје странцима за будзашто, а села, фарме и остала газдинства ни би морала да се угасе. Тиме би се елегантно избегао штетан утицај наше про-Западне власти на домаћу пољопривреду и сточарство (Русији, иначе, мањкају и месни производи), јер би се пољопривредници и сточари буквално „снашли“ сами.
Дакле, оно што „Евроазијски пут“ предлаже је следеће: да пољопривредници и сточари, посебно они који се баве органском производњом постану независни од државе и окрену се руском тржишту. Довољно је само да схвате да никакву подршку од државе неће имати, као и да не треба да рачунају на ЕУ фондове (ИПА и сл.) чије кредите ионако неће добити. Једино што им преостаје да се окрену Русији, али, наравно, не сами, већ удружени у задруге. СРБИЈА ИМА ШТА ДА ПОНУДИ, А РУСИЈА УПРАВО ТО И ТРАЖИ. Она има ВЕЛИКУ потражњу за органском храном! А оно  што важи за Русију, важи и за остале земље Евроазијског економског савеза. Свима њима мањка свеже воће и поврће, пре свега, због тога што се ради о земљама чији природни ресурси омогућавају производњу енергената, због чега се не фокусирају довољно на пољопривреду (изузетак представља Белорусија, где држава финансира мања газдинства, па би нам било од користи да се водимо њеним примером). Србија свакако има могућности да сарађује са поменутим савезом, будући да је добила позив да се прикључи истом.
 
 
Србија и са Русијом има један споразум, онај о бесцаринској трговини, чије предности нису довољно искоришћене. Од овог споразума ми већ сада потенцијално имамо више користи него од евентуалног уласка у ЕУ, или могућег приступа СТО. Више и не треба наводити, јер све је кристално јасно. Ми имамо могућност да се развијемо, као и могућност да избегнем увоз и производњу ГМО-а.
Решење је врло једноставно. То је решење које би убило две муве једним ударцем: муву која се зове ГМО и муву кризе домаће пољопривреде. Решење гласи: Купујмо домаће и руске производе, а не оне из ЕУ! Останимо здрави и подржимо домаће органске произвођаче! Извозимо органску храну у Русију! Прикључимо се Евроазијском економском савезу и препородимо нашу земљу! ВРАТИМО ЖИВОТ СРБИЈИ!