Evroazijski put

Evroazijski put

недеља, 29. јануар 2017.

Председник Трамп против фармацеутско-вакцинашког лобија

Евроазијски пут подржава активности Иницијативе Нова (Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију) усмерене ка заштити грађана од вакцинашког лобија и против драстичног умањивања грађанских права обавезном вакцинацијом. Иницијатива Нова је истицала примере са Истока и Запада супротне ономе што се Србији гура од стране медицинских и политичких елита. Иначе, и овде важи правило да се са Запада подмеће Истоку оно што тамо не мора бити пракса. Међутим, ствари су почеле драстично да се мењају у самом седишту атлантизма и капитализма, Сједињеним Државама, од како је нови председник Трамп започео свој мандат. Видећемо да се ствари мењају и односу према вакцинама.
Изненадни извештај Спољне обавештајне службе (СВР) кружио је Кремљом само сатима након срдачног сусрета председника Доналда Трампа и директора ФБИ Џејмса Комија у Белој кући. ФБИ агенти спровели су масовни јутарњи упад у седиште Центра за контролу болести и превенцију (ЦДЦ) у Атланти, Џорџија. Пратио их је доктор наука Вилијам Томпсон - један од најопаснијих "звиждача" у Сједињеним Државама, који је разоткрио везу вакцина и аутизма.
Председник Трамп је поставио анти-ваксер активисту Роберта Ф. Кенедија Џуниора на место председавајућег јединице за заштиту вакцина (Golden Vaccine Safety Task Force). Његов манифест назван Жива и вакцине шокирао је либералне елите у Америци које су намерно тровале милионе деце, пошто је председник Реган актом из 1986. елиминисао било какву законску одговорност фармацеутских компанија за њихове злочине против човечности. (Подсећамо да је председник Трамп неколико дана пред инаугурацију јасно проговорио о фармацеутској мафији, након чега су драстично пале акције водећих фармацеутских фирми).

 Извештај даље наводи да је одмах пошто је председник Трамп поставио Роберта Ф. Кенедија Џуниора, тражио постављење Сали Јејтс на место вд. јавног правобраниоца, што је она прихватила, а затим отишла у своју родну Атланту, где је председавала тајном Великом Поротом. 
Њена веза са председником Трампом је то што је била запослена код правног гиганта Кинг & Спалдинг који је креирао партнерство са Трамповом мамутском и застрашујућом приватном правном фирмом Џонс Деј. Партнерство је названо Брига о здрављу и наука о животу и дошло је три месеца после серије Трампових твитова о вакцинама, у којима је рекао:
"Да сам председник подржавао бих одговарајућу вакцинацију, али не бих дозволио јендократни ударац које дете не може поднети - АУТИЗАМ."
"Здраво младо дете оде код доктора, напумпају га масивним ударом много вакцина, не осећа се добро и промени се - АУТИЗАМ. Много је таквих случајева."
Три месеца после креираног партнерства, Трамп је опет твитовао:
"Убеђен сам што се тиче масовне вакцинације - доктори су лагали. Сачувајмо нашу децу и њихову будућност."

Према поменутом извештају, Трамп је био убеђен у везу вакцина и аутизма, пошто је партнерство Брига о здрављу и наука о животу заштитило "звиждача" Вилијама Томпсона месец дана раније. Томпсон је објавио да је ЦДЦ знао за везу између старости у којој афро-амерички дечаци примају прву ММР вакцину и аутизма још 2003. године, али је то заташкао.
Др Томпсон није био заштићен током Обаминог режима, пре него што су избори 2016. довели Трампа на власт. Директор ЦДЦ-а др Том Фриден блокирао је Томпсоново сведочење о превари и уништавању доказа које су спровели високи чиновници ЦДЦ-а. 

Извештај се завршава информацијом Министарства Здравља где се наводи интервју Доналда Трампа из маја 2016:
"Аутизам је постао епидемија... Зато што одведеш бебу, и ја сам видео, и ја сам видео, и ја сам водио бригу о мојој деци, дуг период времена, две или три године, баш толико, и напумпаш га - мислим, изгледа као да је намењено коњу, не детету, и имали смо толико случајева, људи који су радили за мене, и једног дана двогодишње или двоипогодишње дете, прелепо дете оде да прими вакцину, и врати се, и после недељу дана има страшну температуру, постане веома, веома болесно, и сада је аутистично... Ја сам за вакцине, али да се дају дужи период времена, иста количина, али у мањим деловима. Мислим да бисте тако видели велики удар на аутизам."
Постоје гласине да је Трамп донео одлуку да се кандидује за председника када је његово најмлађе дете, Барон, добило дијагнозу аутизма непоседно пошто је у школи добило вакцину 2013. и да његова жена Меланија, која прети тужбом свакоме ко изнесе такву тврдњу, неће да се пресели у Белу кућу да би сачувала дете од "медијског мехура" који окружује председника САД и његову породицу. 
Извор: Whatdoesitmean

субота, 05. новембар 2016.

ПОЈАМ ИМПЕРИЈЕ - Борис Над, трећи део

Рајх (царство) и велики простор према Карлу Шмиту
Карл Шмит је у превечерје Другог светског рата (1939. године) написао рад под насловом „Поредак великог простора у правима народа и забрана интервенције просторно туђих снага. Увод у појам рајх у правима народа“.
Рајх је царство (империја). Појам „великог простора“, како у уводу наглашава аутор, не означава квантитет, његову физичку величину, него његов историјски, културни, па и сакрални (унутрашњи) садржај. „Простор“ овде такође није апстрактан: то су конкретни физички предели (планине, равнице, шуме, пустиње, реке...) који обликују историјску средину битисања појединих народа или раса. Велики простор је за Шмита политичка заједница континенталних размера, утемељена у наслеђу и традицији. Његов носилац су народи који га настањују. Концепт „великог простора“ можемо изједначити са идејом империје (Das Reich, царство).
Шмитова концепџија „великог простора“ директно се супротставља идеји Једног света (One World) и „америчког столећа“. Један свет не може бити подељен на засебне ареале, будући да тежи једнообразности, униформности. Он је глобално тржиште и ништа више од тога. Треба подвући да су САД кроз Монроову доктрину, још у првим деценијама XIX века (године 1823.) дефинисале сопствени „велики простор“, под паролом „Америка Американцима“, да би потом, после Првог светског рата, од њега одустале и прешле на универзалистичку теорију планетарног хегемонизма, коме је циљ да на читав свет прошири либералну демократију.
Током седамдесет година СССР је био управо такав „велики простор“, који је практично спроводио забрану мешања страних сила на сопственој територији. Совјетски савез, треба то нагласити, има сва обележја овако схваћене империје. Данас сличне претензије показују Евроазијски савез или Народна Република Кина. Националне државе, чак и величине једне Француске или Италије, више нису у стању да очувају свој суверенитет. Оне су представљале политички оквир за прошли или претпрошли век, да би коначно постале анахроне. Отуда им се данас намеће императив интеграција, политичких, економских и војних, у целине континенталних размера, или статус колоније, империјске периферије. Европска унија је можда једна таква империјална структура у настајању. Међутим, уколико се не устроји као империја, за шта не показује вољу, она ће саму себе осудити на колонијални статус.

Benevolent empire. Постмодерни Рим
Треба приметити да Америка има све особине овако схваћене империје, било да одбија или прихвата такав статус. Као и свака империја из прошлости, Америка има и своју мисију: мисију свеопште либерализације и демократизације (по америчком обрасцу). Другим речима, њена мисија је универзалистичка: Америка тежи стварању једне униформне и либералне планете.
У складу са либералним политичким традицијама, она је дуго одбијала да саму себе означи као империју. Британски историчар Нил Фергусон је Америку назвао „империјом која саму себе негира“; помало парадоксално, „Сједињене Државе су империја у сваком смислу те речи, осим у једном, а то је да сама себе не препознаје као такву“.
То постаје разумљиво ако имамо у виду њено либерално наслеђе и политичку историју те земље. Америчка револуција је претходила Француској и делимично јој послужила као узор. Америка је у потпуности либерална и буржоаска творевина, која је свој идентитет дефинисала супротставаљајући се „тиранији“ – у почетку Британској империји, а затим и традиционалним европским монархијама, захтевајући не само да Америка припадне Американцима, већ се и на тај начин еманципујући од своје европске отаџбине.
У круговима америчких конзевративаца од пре неког времена све чешће се користи термин „benevolent empire“ („благонаклоне“ или „добре империје“, према изразу Роберта Кејгана). Моралност или беневолентност је особина која, наводно, америчку империју разликује од свих других у људској историји: „империја добра“ би требало да представља сушту супротност „империји зла“ (СССР-у у доба Регана). У очима америчких неоконзервативаца, она најзад прераста у „постмодерни Рим“, као средиште света ка коме воде сви путеви, уколико у таквом свету уопште може постојати некакав центар.




недеља, 30. октобар 2016.

ПОЈАМ ИМПЕРИЈЕ - Борис Над, други део

Империја Дантеа. Сакрални ауторитет
Империја је, за Дантеа, не само отелотворење идеала мира и правде, него и највише слободе, која штити од политичких застрањивања и тираније. У „политичка застрањивања“, а то је посебно важно за наше доба, Данте убраја и демократију и олигархију: „Једино кад влада Монарх, људски род је себи а не другоме сврха: само тад се, наиме, исправљају политичка застрањивања – то јест демокрација, олигархија и тиранија што људски род воде у ропство, како је видљиво оному који их размотри, а владају краљеви, племићи које зову оптиматима и поборници слободе пука; а будући да Монарх највећма воли људе, како је већ додирнуто, жели их све добрима учинити: а то не може гдје се политички застрањује. Није, наиме грађанин због конзула, нити је народ због краља, него су напротив конзули због грађана, а краљ због народа...“ (I, 12).
Ауторитет монарха (императора) је безусловно сакралан, будући да „Монарх свијета изравно происходи од владара свемира, који је Бог“ (III,15). Али, он не происходи из цркве и њеног ауторитета, јер је монарх (император) сам по себи свештен: „Да пак углед цркве није узрок царског угледа овако се доказује: оно, што не постојећи или не дјелујући другдје имаде своју моћ, није узрок те снаге; а када Црква није постојала или дјеловала, Царство је имало своју моћ: дакле, Црква није узрок моћи Царства, а према томе ни угледа, јер су његова моћ и углед исто“ (III, 12). Овде се понавља стара расправа о првенству свештеног и краљевског ауторитета, свештенства и царства, односно симболичком супраништву Вепра и Медведа (Алан де Беноа). Идеално царство, за Дантеа, јесте Рим, а Римљанин, римски грађанин, узор врлине. „У Дантеовој визији“, закључује Драгош Калајић, „римска империја је не само први и општи историјски узор већ и доказ постваривости идеалне правде и одговарајућег мира, односно основаности нада у њихову обнову.“ Империја није само прошлост, него и пројекат будућности.
Сакрална је, уосталом, и сама фигура императора. Исто важи и за личност краља: он преставља сам сакрални принцип. Жозеф де Местр, огорчени противник револуције, тврди да „Бог ствара краљеве, и то дословно“. Сакралне су и династије, краљевске лозе, и управо на томе почива њихов легитимитет: „Он (Бог) одгаја краљевске лозе; усавршава их насред облака који прикрива њихово порекло. Оне се потом појављају овенчане славом и почастима; сâме себе постављају – и то је највећи знак њиховог легитимитета. Као да се сâме од себе уздижу, без силе, с једне стране, и без јасне одлуке, с друге. То је нека врста величанствене мирноће коју није лако речима изразити. Чини ми се да би легитимна узурпација била примерени израз (да није сувише смео) за тачно означавање те врсте порекла [доласка на власт оних] које време хита да освешта” („Essai sur le principe générateur des constitutions politiques“).

Империја без императора
Јасно је да нама данас, између осталог, недостају и психолошке претпоставке за монархију, па према томе и за царство. Идеје Дантеа или Жозефа де Местра више нису саме по себи разумљиве, па чак ни прихватљиве огромној већини становништва. Важи ли све наведено и за империју?
Прва препрека с којом се при том суочавамо јесте сама личност суверена (императора). Модерном менталитету је неприхватљива идеја сакралности суверена, појединца или неке владарске династије, а одбојна му је или несхватљива и идеја сакралности државе. Трговачка република не може бити сакрализована. Национална држава (а такве су државе настајале на развалинама империја током XIX и XX века) такође више није сакрална, она само имитира сакралност у својим ритуалима (химна, помпезне церемоније и пијетет који се указује њеним симболима). Упркос томе, национална, па и националистичка држава остаје суштински секуларна и дубоко профана. С друге стране, постојеће монархије сведене су на испразну форму, на пуко преживљавање „историјских традиција“, чије је право значење изгубљено, лишених свог правог значења и смисла. Јасно је и зашто. Такве државе почивају на „уговору“ или на постојању нације, или на неком другом, једнако апстрактном концепту, а не на живом сакралном ауторитету државе (империје), као што је то било још у Дантеово доба.
Може ли империја у данашње доба ипак васкрснути у неком другом облику? Да ли је могућа „империја без императора“? Односно, да ли је могућ политички модел чији би оквир био довољно еластичан да у себи помири читав низ супротности који раздваја његове делове, а да при том омогући довољан степен централизације или политичког јединства? Шта је уопште империја и има ли овај концепт неку актуелност у наше време? У стриктно политиколошким и социолошким терминима, „империја је политичко-територијално устројство које спаја строги стратешки централизам(...) са широком аутономијом регионалних друштвено-политичких творевина које улазе у њен састав... “(Александар Дугин, Четврта политичка теорија). Такво устројство има и своје, веома разнолико схваћено, позвање. Ни мање ни више од тога. 
Борис Над

среда, 26. октобар 2016.

ПОЈАМ ИМПЕРИЈЕ - Борис Над, први део


Борис Над
ПОЈАМ ИМПЕРИЈЕ: ИМПЕРИЈЕ БУДУЋНОСТИ

Од пре неког времена, „империја“ више није анахрона реч. Она је поново ушла у општу употребу, у речник масовних медија, чак и у случају да јој се придаје искључиво негативна конотација: „империја зла“, према Роналду Регану, „благонаклона империја“ Роберта Кејгана или „Империја“ у истоименом делу Мајкла Харта и Антонија Негрија. Осећа ли се у том повратку, како то сматра Александар Дугин, заиста дух предмодерне? Занимљиво је да је америчко политичко вођство, амерички либерални естаблишмент све до скора упорно одбијао да на САД примене термин „империја“; данас то више није случај.

Америка као антиимперија
Амерички државни секретар Строб Талбот (у Клинтоновој администрацији) назвао је Америку „антиимперијом“, сматрајући саму идеју да су Сједињене Државе империја „гротескном, бизарном, смешном“. Сасвим једноставно: „Амерички народ нема интереса да постане империјална сила“. Да ли је то заиста тако? То је старо америчко либерално схватање, које одбацује идеју империје и идеју монархије као оличења апсолутног зла и тираније, супротстављајући јој демократију као врхунско добро.
У већ поменутом делу Негрија и Хатра, „Империја“ је пародија истинске империје, њена наказна карикатура. Поменути аутори и својој књизи описују реалност савременог, униполарног света, глобализованог Запада, који почива на осетљивој равнотежи центара моћи и са Америком као његовим упитним средиштем или заменом за њега. Ова „империја“ је заправо лишена средишта, будући да је у основи дехијерархизована и да има „мрежну структуру“. Таква „империја“ је само завршни стадиј капитализма – метастазирани капитализам или ултракапитализам, који има амбицију да се утврди као глобални поредак и, у извесном смислу, представља продужетак или плод модерне, наставак XX века.

 Убити цара (убити краља)
Јасно је да неспоразуме у оваквим расправама изазива сам појам империје. Значење самог појма и однос према њему се мења, зависно од историјског контекста. Први светски рат означио је крај четири велике империје. Немачки Рајх и Турско царство су после крвавог метежа постале државе-нације; Аустроугарска се напросто распала, и то на низ нових националних држава. Судбина Руског царства је била другачија. Из Октобарске револуције ће се издићи Совјетски савез, као нова политичка творевина која није национална држава, већ има империјални карактер и размере: „Империју белих царева“, констатује 1943. немачки геополитичар Карл Хаусхофер, „сменила је империја црвених царева“. Међутим, већ у доба пре Првог светског рата идеја империје постаје анахрона или тешко разумљива савременицима. Њихова здања су, уз то, дотрајала. Подривају их, на првом месту, тежње за националним ослобођењем. Под том маском на сцену ступа револуционарна и агресивна буржоазија. Још у освит Новог доба, са просветитељством, Европа се одрекла идеје империје, па и идеје монархије, да би се приклонила концепту републике и изборне демократије. Француска постаје узор који и други желе да следе. Кључни догађај Француске револуције није освајање Бастиље, него краљеубиство. То је прави револуцинарни чин и коначни обрачун са старим поретком, који рестаурацију чини беспредметном.
Наравно, није увек било тако. Историју цивилизације, не само западне, обележила је управо идеја империје и покушаји да се оне реализују. Историју цивилизација можемо посматрати и као историју империја; њихове границе се каткад подударају. Александар Велики није једино војсковођа или краљ, него изнад свега император, који је, макар и на кратко, ујединио Исток и Запад, Грчку и Персију. Рим, у лику Цезара и потоњих императора, понавља његов подухват, или настоји да то учини. Византија је била царство које је обухватало многа друга царства. У називу Светог германско-римског царства истиче се уверење да је оно свето, да има сакрални смисао и значај. Ту у помоћ прискаче вера; свака империја је по свом карактеру не само мултирелигијска, него и надрелигијска. Исто важи и за Руско царство. У лику његовог владара, руског цара, монголска аристократија ће препознати „Белог кана“. Свака империја се кристалише око сакралног принципа и искључиво око њега.  Припадност конкретној религији ту остаје споредна. Убиство цара (и царске породице) је чин који има превасходно симболички, а тек потом политички значај. Његова мета није појединац него сам принцип. Отуда је разумљива Дантеова пасија: идеални политички оквир за његовог монарха је империја (а не краљевство). Једино империја оличава тријумф правде и доноси „најбоље од свега што је дано за наше блаженство“ – „свеопшти мир“ (Монархија, I,4).      
Борис Над
 

четвртак, 21. јул 2016.

Кад анализе оману...



Чини да су рускоцентрична тумачења актуелних догађаја у Турској парадигматичан показатељ епистемолошких ограничења теорије геополитике.

Не знам ко тачно стоји иза покушаја пуча, а не верујем да то зна ико од самозваних аналитичара, али уопште не бих искључио да је у питању сасвим интерна консталација снага, и да спољни фактори нису били примарни, или барем нису били одлучујући. Не могу се баш сви политички процеси објаснити геополитиком великих сила, и руска опсесија тим приступом ми све више делује као озбиљан когнитивни дефект, аналогну потпуној когнитивној миопичности коју гаје америчански аналитичари и дипломате млађе генерације, који за разлику од својих хладноратовских колега заиста верују у сопствену пропаганду. Можда је ЦИА, можда је Гулен, можда су поклоници Јог-Сотота, а можда је напросто група официра покушала да узме власт у борби за моћ, да би осветили престиж армије за Ергенекон и спечили даље чистке у војсци и правосуђу.





Државни удари су увек неизвесни подухати, у којима много тога може да пође наопако, а овај је деловао као посебно ризичан. Рекло би се да је у питању мања група-било због потребе конспирације, било због промене идеолошке климе у самим оружаним снагама услед којих кемализам више није тако јак као некад, која је покушала да се представи организованијом и бројнијом него што јесте, како због утицаја на јавност, тако и због утицаја на своје колеге које нису биле активни учесници, а који би се тиме могли придобити у ходу. Коцка није успела и то је то.

Сумњам да је у питању "фолс флаг", и да је Ердоган ово све сам изрежирао да би компромитовао нелојалне официре, ризик за губитак контроле је превелики и то се не ради тако. Навођење брзо излажење спискова за чистке у војсци и правосуђу и није неки аргумент, јер је извесно да су ти људи већ годинама познати као Ердоганови противници, не треба ту много времена да се искористи погодан тренутак за њихово уклањање. Мада није искључено да је имао неке информације у току, и свакако да је имао потпуно поверење у команду ваздухопловства чим је свој председнички авион целу ноћ користио као ваздушно командно место без бојазни.

У сваком случају, у питању је био обрачун унутар турске дубоке државе, где ни једна страна није посебно симпатична, и једина добра ствар која ће из овога произићи јесте додатна дестабилизација Турске, још већа Ердоганова параноја, и хронично смањење борбене моћи услед губитка великог броја официрског кадра, каријеризма виших и неповерења средњих чинова у своје вођство. Бар нешто корисно да произиђе из овог циркуса.


Андреј Ћирић

субота, 25. јун 2016.

Британски референдум и Србија

Евроазијски пут је примио к знању изјаву премијера Вучића да ће морати да га смене, ако желе референдум о будућности Србије. У принципу, премијер је у праву - потребно је сменити га, па онда да власт која реално сагледава националне интересе распише референдум о будућности Србије, односно да ли народ види такву будућност у Европској унији.
С тим у вези, указујемо на то да је овај британски референдум расписан у земљи која, ма шта о њој иначе мислили, држи до демократских процедура. Референдумско питање је било јасно и недвосмислено. Иако је референдум формално био саветодаван, нико није ни помислио да његове резултате не претвори у политичку реалност.
Овакав пример је у европским размерама изузетак, а не правило. Недавно су Холанђани на референдуму одбили ССП са Украјином, али званична Холандија није ставила вето. Данска је својевремено да референдуму одбила Мастрихт, па је референдум поновљен. Следећи је одржан после не много година. Да ли је до сада поновљен референдум тамо где је исход био позитиван по "европске интеграције"?!
Све то нам говори да сам референдум не мора много да значи. Треба променити власт. Мада било је ситуација, као у Грчкој, где ни промена власти, ни победа на референдуму буквално ништа нису значили, већ се ишло у још гору капиталуцију. Треба имати у виду да власти у Србији нису поштовале ни Устав (прекршен Бриселским споразумом), па тешко да би поштовале неку референдумску вољу народа...

Посебно је индикативан пример Француске. Грађани су 2005. године рекли NON предлогу Европског устава. Потом је тај текст незнатно (на горе!) промењен и преименован у Лисабонски споразум, па му референдум није био потребан. Воља француског народа је игнорисана.
У међувремену су избили нереди Африканаца и Арапа у градовима Француске. Жестоком реториком и ефикасном (али не претерано) реакцијом, министар полиције Саркози стекао је симпатије гласача "деснице". За њега су гласали они који би иначе гласали за Национални фронт, а он је прихватио Лисабонски споразум и чак вратио Француску у НАТО структуре из којих ју је извукао Де Гол. Гласовима "деснице" тако је изабран политичар који ће спроводити супротну политику. Мада, да није било тих нереда, вероватно би био сценарио удруживања против тако грозног екстрема као што је Марин Лепен, као што је било недавно на локалним изборима.
С тим у вези, а што се тиче избора у Србији на које нећемо дуго чекати, треба имати у виду две ствари. Прво, ако на неку акцију актуелне власти неко и гледа са симпатијама, не треба се заваравати око њених циљева, које уосталом и не крије. Глас не треба давати онима који су за улазак у ЕУ (а прикривено и у НАТО). 
Друго, пракса да се на некога упире прстом и да му се лепе етикете типа "десничар", "екстреман" или "фашиста" би требало у данашњем свету да буде смешна. Међутим, жалосно је што она и даље у делу јавности има прођу. Треба радити на томе да другачији дискурс од евроатланског буде декриминализован, а овакво брукање, или како наш непријатељ каже naming and shaming, да буде само нешто смешно и брука за оне који се таквим методама служе.
То не значи да треба прихватати свакога ко извикује заводљиве пароле и на речима је радикалан. Уосталом, пример Грчке нам говори да то није никаква гаранција. Или како је записано - по делима ћете их познавати!
То све не значи да опозиција не треба да тражи референдум. Пошто власт нема намеру да га да - можемо је оптужити за кукавичлук. Такође остаје слобода збора и договора, право на протесте, импресионирали они неког или не. Међутим, оно на чему највише треба радити су будући избори. 
 

среда, 01. јун 2016.

Боље Евроазија него Евровизија

Удружење грађана Евроазијски пут спровело је протесну акцију испред јавног сервиса РТС под мотом „Боље Евроазија него Евровизија“ 29. маја у 18 часова. РТС-у је представљен захтев за потпуним бојкотом такмичења за Песму Евровизије – што укључује слање такмичара, пренос и гласање из Србије. 
Акција је организована у облику перформанса, при чему је позната Кончита духовито представљена као гост из „Источног Рајха“. О песми актуелне евровизијске победнице Џамале све је рекао плакат на којем је испод њене слике представљена слика кримских Татара у униформи SS-a. Сликама су представљени и учесници који представљају политички коректни тренд Евросонга последњих година, и уосталом оно што је културни естаблишмент у већини чланица ЕУ – гејеви и трансвестити.
  Председник Скупштине удружења, Иван Вукадиновић, рекао је како се на идеју за овакав протест дошао гледајући реакције родољубивог дела јавности на победу украјинске представнице Џамале. И поред силног згражавања нико није поставио најлогичније питање – зашто наша земља уопште учествује; и битно потпитање – шта ја могу да учиним да не буде тако. Грађани би требало да подрже овакве акције јер сва та брука са учествовањем наше земље се плаћа из њихових џепова. Евроазијски пут је организовао овакву акцију из два разлога – јер су традиционалисти, а ма како дефинисали Евроазију у њеној култури Џамала и Кончита немају шта да траже; и зато што су удружење које има шта рећи народу, а тзв. јавни сервис доследно игнорише постојање другачијег мишљења. Због тога пред зграду РТС-а долазе учесници разних протеста као што је онај против потапања Ваљевске Грачанице и против примене капитулантског споразума са НАТО – да би показали да уопште постоје!

Акција ће бити настављена кроз петицију и следеће перформансе до пролећа следеће године када би по редовном распореду РТС требало да (иначе сасвим нетранспарентно) одреди „нашег“ представника. Дотле ће бити извршен притисак да се од тога одустане.